Српска независност

— 456 -1-

г Мв ггедосмо", беше одговор, -Алв модвоцв. које посласмо цару буду у Требнњу затворени и у тавницу бачени, где наравно баш нису пријатно поступжаи шљима." Ми бисмо оз^ојеђени, али се надасмо да су речи Херцеговаца претеране и распитасмо се код других људи; но не само да су нам потврдили горње извештаје, него дознадосмо још силесију нових, нама до сад непознатих појединости. Што се тиче пореза, исповедвше нам сами оФицири и званичници, да је притисак знатан и да је њихов терет сада већи него за време турског газдовања Добро ће бити, ако се при том сстимо, да је устанак од год. 1875, који је привео развићу источног питања, постао баш услед порезног притиска и да се тада заузе гроФ Андраши за ослобођење исисаних Херцеговаца. Према томе је поступак босанске земаљске владе у толико већма непојмљив. Најнеправичнији и најомраженији од свију пореза, третина, још се одржао и одржава се. Десетина требала је по владиним обећањима да се претвори у други приличнпји порез (доходарину); у место тога се као и до сад скушва, ма да су нови порези већ ступили у живот К томе још долази и то, да су утеривачи пореза усљед свога бруталног понашања омражени код народа исто тако као некад аге. У оппгге су нам се тужили. да су утеривачи пореза после жетве прплично дуго оклевали. да дођу ради узимања десетине. Узалуд су све тужбе сељака, ди им храпа труне на њпви; званичнике то нс дира, тек масан бакшиш убрзаће му његове споре ноге! Само кад се ради на томе, да се урођенлци гоне на кулучење, (јер друкчије се и не могу назвати они присилни јавни послови. који се наплаћују заиста смешном опггетом). онда су званичници одмах ту. У опште су нам свуда и са свију страна нарочито ОФицирп пгго гарнизонирају у земљи, обележавали самовољно газдовање званичнпка као главни разлог општем незадовољству. " п Кад не би било тих званичника", рече нам један штапски официр, п могли би ми задобитп симпатије код народа. Та званичничка војска то је права нанаст за земљу. Ма да ми порезе удвостручавамо, ипак велики део прихода гута та званичничка војска. Од бу з милиона троши се неки I 1 /® милион само на Финансиску управу. Може се казати, да од сваке Форинте, која утиче, прицада 50 новчића за адмпнистрацију. Званичницн раде просто шта они хоће, а држе једни с другпма као гвожђе с челиком. Једна трећина од ових увек благује на допусту; та половина сада намештених званичника била би довољна, али на неком извесном месту сматрају Босну као скровиште за лењштине и за оне званичнике, који се иначе у монархији не могу употребнти." Ја понављам, да та осуђујућа пресуда о босанским званичницима и њиховом самовољном г?~ зању долази из уста једног аустријског пггаб-ОФицира, који од године 1878 борави у земљи. Два пријатеља беху томе сведоци. У осталом чусмо ми ту исту пресуду н од становника свнју сталежа, па и у извештајима

иноземских конзула можемо наћи прнмедбу, да аустријска управа у окупираним провинцијама није мање покварена него од пре турска — а то ће много рећи! (Сврпшке се)

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД У прошлом броју нашега листа забележиди смо чудновату вест о скорој посети аустријског ћесара италијанском краљу. Та вест поте! кла је очевидно из званичних аустро-угарских кругова, јамачно у тој цел.и да се њоме бар колико толико ублажи утисак, који је проузроковала иредентистичка бомба у Трсту. Историја те бомбе позната је нашнм читаоцима. Но сад поново јављају из Трста за други атентат, нли правилније за узапћење једног коФера у Трсту на самоме пароброду који је из Млетака допловио, у коме су нашли велики број прокламацлја против аустријске царевине и знатну количину орсинпјевих н других још савршенијих бомби, штоје I све требало да се употреби у очи ћесаревог дана, 6 авгус. о. г. Према овим појавама доиста је чудновато ј да владалац аустријски помшшва на пут у Италију. кад се из Италпје уносе бомбе и нрокламације против њега у Аустрију. Кад су аустријскн полузванични органп могли бедити чак и званичну Италију због тршћанске бомбе, у колпко ће жешће сада тек то чпнитн кад се зна, да су нове бомбе и нрокламације непосредно из Млетака унућеве у Трст. Па зар није чудно да тајавна гласила у једно и исто време говоре о путу ћесаревом у Италију и о италијанским прокламацијама и бомбама нротнв њега. Но нама се чини да ствар пма и своје наличе, јер колко год су се препалп у Аустрији од те бомбе због самих Италпјана аустријских н због земаља у којима тај народ жпвн. у тој истој мерп нашли су се згођепп због две нове жртве аустро угарске ненаситости, Босне и Херцеговине. Цео свет зна да се Аустро-Угарека спрема да те земље анексира; Ау' стрпја то н не таји, једино што још за сад због прилика у Србпјижели можда да одложи пзвршење те коб-

не намере. Да ће се ма кад се то питање решавало , појавити озбиљних тешкоћа по Аустрију, то је опште познато, па то и у Лустрији знају, Но то су тешкоће предвиђене, с којима Аустрија рачуна, и које ће се, бар тако мисле у Аустрији, постарати да савлада, било лепим бвло ружним. Али непредвићене тешкоће и сметње као што је атентат у Трсту, којн свечано открива најтајније мисли и жеље једног целог народа, мисли кобненвелеиздајне, — таке сметње могу лако да побркају рачун и односно Босне и Херцеговпне, прво што дају рђав пример, и друго што то свакоме мора пасти у очи да у исто време кад се аустријска политика спрема да трајно заузме нове, туђе земље. — цео један народ у Аустрији. н ако пезаконитин путем, тражи одцепљење од ње, и добија срества из суседне братске краљевине, која, хтела не хтела, мора да се ннтересује за сродна нлемена своја. По свему томе мучно да ће се тако скоро загрлити Фрања Јосиф с Умбертом; у осталом видићеио. — Мора да озбиљним догађајнма идемо на сусрет. кад је кнез Бисмарк нашао за нужно да препоручи турској влади у Дариграду највећу смотреност и уздржл.пвост у поступању турских власти према Хришћанима. Нема сумње да је ово јасан знак опште опасности која прети миру V Европи и да та опаспост само зато још пије ностала акутна што оскудсва нрави повод. — Код КалоппјеФа сударилп су се Енглезн 8 о. м. са Мисирцима. Бој је био жесток н свршио се с победом Енглеза. Зваиичпи енглескп извештаји означују непријатељски губитак као знатан. јер је пало до 168 мртвих, а прптом су још 32 заробљеника у евглеским рукама. За Миснрску војску веле да је после краћег отпора дала се у бегство.

дописи Врања, 1 августа, 1882. Пре кратког времена послао је г. министар просвете бившег учитеља мостар-

ског за учитеља школе ораовачке пгго против тог ништа пемамо, али запитајмо се како је Ораовица са спремом стајала? Ораовица је једно од најпокваренијих места било за турска врсмена, па је тако и данас. У њеној школи за рад оскудеваху све потребе па и за сам учитељев стан они су по наредби још г. Кабића оправиЈИ једну зграду за судпицу и ту зграду данас наменули за школу, али пи налик! Ова зграда састоји се из четири плеснива дувара, ни куће ни кућишта; у собама земља препукла, човечија нога да пропадне, а од смрада нв враг у њој не би могао издржати, прш том у исто време општина је намеравала да своју судницу и школу заједно има као што је то учитељ и затекао. Осим школског локала било је још и две собе но ни на једним вратима браве, а у једној соби ни прозора све одграђено и на једној чистини усамљено; у школској соби шест стари клупа и зборник школских наредаба више ништа: као гато се ввди по све неспособна и неодговара своме позиву. — Даље, Ораовпца, припада по несрећи срезу пољаначком а среска канцеларија је удаљена 12 сахати јер стоји у Врањи, те по т?м и није могуће бар да срееки начелник по дужпости ову у добар ред доведе. Сад ако би когод запитао, зашто да тако једно нсспремно место добнје учитеља те да овај дангуби и државу троши а никакове користи не доноси ? Као родољуби и љубитељи просвете налазимо се побуђени, да овде врло кратак и непобитан одговор одмах наведемо, и то : Ранђел Дветковић познати јарџија алексиначки, данашњи аминаш за срез пољаначки из општине ораовачке. као такав дремајући за посланичком клупом сањао је да би и он у његовој општини требао учитеља, тргне се једног дана из занос.а, одс г. министру просвете и затражи учитеља, рекавшп м_у: како он у својој општинп пма нову школу, како је ова свим потребама снабдевена па и довољан број ђака има, и т. д. и да сад школа давгуби само због учитеља (?) Заиста морали би одобрити а у самој ствари и јесте, да је у овим крајевима велика потреба за отварање школа, као ■ то, да је велика оскудица за ваљаног спремног п опробаног учитеља, али поред ваљано спремног и опробаног учитеља, необходно је нужно, да и све нужне потребе школске постављене буду. Сваки онај учитељ где му ови предмети недостају мора се обратити среској власти, да му ова као надзорна власт у помоћ притече. Тако се и у овој прилици ократпо нови учитељ молбом на среску власт; среска власт стави своју наредбу на полеђини учнтељеве пријаве и упути је оппгг. суду на уредовање и од овог затражи обавештење

Ј _ ГГ н с 0 д

ЛИСФ4К

МОДЕСТА ШШЗНОВА ПРИПОВЕТКА X. Балзака Иревод с ♦ранцускога. (НАСТАЛАК) „Краљ не зна, колико је кобан дар, што га је учинио маломе херцегу. Његова милост, која и нс сумња, колико мало има њен несуђени таст, осећа љубоморност само спрам мене. Лабријер прати свој идол под окриљем свогајиријатеља, који му је као заветрпна. Поврај свега Ернестова усхићења, ја песник помишљам на оно што је стварно, па податци што сам их добио о имању, помрчавају будућност нашега секретара, чија вереница има зубе оштре, да могу у немир бацити ма код каква блага. Ако мој анђео хоће да нам искупи који наш грех, нека гледа да истину дозна о тој ствари тиме, што ће дозвати Монженода, његовог банкера, па са својственом му вештином испитати га. Господин Мињон,

бивши коњанички пуковник у царској гарди, био је седам година дана у свези са кућом Монженодовом. Говори се, да ће мираза бити једва двестахпљада Франака, а пре но што бих госпођицу запросио за Ернеста, хтео бих да имам поуздане податке. Чнм се удесе наши људи, одмах ћу се вратитн у Париз. Ја знам начин, како ће се све свршити добро по нашега заљубљеника: тиче се ту, да се добије пренос гроФовског наслова на зета господина Мињона, а нико није од Ернеста пречи да добије ту милост, јер има заслуге, а нарочито кад му помажемо нас троје, ти, херцег и ја. Уз своје наклоности, Ернест, који ће лако постати управитељ над рачунима, биће врло срећан у Паризу, видећи се уз доходак од двадесет и пет хиљада Франака на годину, к томе стална служба и жена — снромах ! -Ох ! драга моја, како би једва дочекао да сам опет у гренелској улици! Кад петнаест дана одеуства не убију љубав, они јој враћају жестину првих дана, а ти знаш можда боље него ја разлоге, са којих је моја љубав вечита. И моје кости у гробу љубиће те још. Зато нећу моћи издржати. Ако будем морао остати још десет дана, доћи ћу у Парпз на који сат. п Је ли херцег добио што да ми о врат обеси? А ти, драги животе мој, хоћеш

ли морати ићп на годпну у Баден у бању ? Гукање нашега лепуркана, сравњепа са гласом срећне љубави, која је за скоро десет година увек иста остала, дало ми је доста презирања спрам брака; те ствари никад нисам тако изблиза гледао. Ах, мила моја! оно што именују иогЈрешком, везује два бића много боље него ли закон — зар није тако? с Ова мисао послужила је за текст на две стране успомена п уздисаја мало и сувише поверљивих, тако да не би било дозвољено овде их у јавност пустити. Уочи дана, кад је Каналис метнуо ово писмо на пошту, Бича, који је под именом Јована Жакмена одговарао на једно писмо своје тобожне рођаке Филоксене, предаде са дванаест сати раније свој одговор на пошгу пре песникова писма. Од петнаест дана у највећем степену узнемпрена и увређена због Мелкнјорова ћутања, херцегиња, која је Филоксени кааивала у перо писмо за рођака, доби поуздане податке о имању пуковника Мињона, пошто је прочитала одговор писарев, који је мало и сувише одсудан био за сујету једне педесетолетње младунице. Видећи, да је издата и напуштена за љубав милионима, Елеонору спопаде ужасна јарост, мрзост и хладна пакост. Филоксена куцну на врата улазећп у скупоцену собу своје госпође,

затече је у сузама и остаде удивљена код овога призора, каквога нпје видела за петнаест година што их је у њеној служби провела. — Срећа од десет годпна испашта се за десет минута! викну херцегиња. — Писмо једно из Хавра, госпођо. Елеонора прочита Каналисову прозу не уаимајући на ум, да је ту Филоксен<», која се још већма зачуди, кад видс, како се лице херцегпњино све већма разведрава, што је даље читала писмо. Пружите утонљенику и сламчицу, он ће у томе видети царски друм првога реда; тако и блажена Елсонора вероваше у поштење Каналисово, кад прочита она два листа, где су се дотнцали љубав и послови, лаж н нстина. Она. која кад је банкер отишао, поручи по свога мужа, да би стала на пут Мелкијорову наименовању, ако то још није касно бнло, она би обузета чуством великодушности, које је узвишено било. — Сиромах ! помисли; није ни најмање мислио о злу! Он ме љуби као н ирви дан, он ми све исповеда. — Филоксена! рече опазивши своју прву коморницу где стоји и као бајаги намешта тоалету. — Госпођо херцегињо? — Дај ми огледало моје, дете моје.