Српска независност

— 461 —

ал ® и врана на калуђере зинула, већ пгго *"*« неки закони напредњачки иду отворено на унипггење калуђера као неких зликоваца и арамија?! Зар се тако Србин заслужноме и полезноме по народ брату своме одужује?! Зар је српска мајка и такве синове родила, који заслепљени себитаошћу терају тако далеко, да нас калу}јере, који смо увек па и сада толико аа народ учинили. сада срамоте и понижавају, гоне и злостављају као што учинише и са нашим многозаслужним, хваљеним и признатим Митрополитом Михаилом п да нас терају и протерују као неке злочинце ван наше земље и далеко од нашег народа који нас је родио и однеговао и за кош смо живили и живимо?! Али не. Не тако нечастиви, не тако. И калуђер је Србип, а Србин још живи и још је јунак. Не ћемо ми потписати а још мање исплатити рачун, који је прављен без крчмара. Већ напротив тражимо : 1, Да стараоци ове земље и народа што пре обрате већу пажњу на нашу научну спрему па да и међу нама не буду научењаци ретки као ласте у пролеће: 2, Да се напте стипендије у будуће не одузпмају као што је то досада чињено: 3, Да се наше материјално стање побољша. јер ми то заслужујемо напгам великим трудом п знојем. Са 100 гроша месечно не можемо више жпвети. јер толико само за обућу и преобуку дајемо и 4, Да нам се поврате грађанска права и у општини и у скушптини, а ми ни смо никад бегали ни од већих терета а камо ли од оних. који су са тим правима скопчани. А после свега тога, наш ће живот и опет остати само за нарол а наша ће брига бити да сузбијемо лармаџије и готоване и да их принудимо на поштовање и човечност, коју наш чин у интересу вере и народа захтева. Калуђер. У Скобаљу впше Обреновца. но ћу 12. о м. изме!»у 11—12. сахати папалп су од при.тике до 20 лопова на кућу Светозара Гајића тежака. Најпре су почелп да разбпјају врата с доњег боја, а кад су укућанп впдели да су то јоиови п у толиком броју онда су сву чељад — укућане — уз басамаке с' доњег боја на горњп спасли. Лопови обпвшп врата. кад впде да нема никога доле. упуте се на басамапима горе. но Светозар с' оружјем пупао је на њпх. То исто су п лопови чинили. Пушкарање и бој трајао је читавих т ри сахата. Сељани чувши то пушкарање придолазплп су. али

лопови у великом броју нису ником дали да им сс прпближе, јер су Формалну паљбу отворили и са свим по војнички у лаиац се растурилп. Доцније су п сел»анп у већем броју придошли с' оружјем. Но лопови су међу тим извршилн што су х^ели: Светозару однеше на (100 дук. иошто га на два три места ранише у руку и у ирса. Светозар је синоћ доведен овде у Веограду на лечење. Лонови се по извршеном злочину разишли не повре1)ени.

У прилог напредњачког „поштења. • Из Ужица имамо од једног нријатеља овај извештај: Још зимус враћенс су неке квите „реквизиционе" од г. мин. фин . Том приликом казано је у уауткама Министра шта се још кма доиунити иа да буду саремне за исалату. Упутке и одобрене призканице бњле су духо у тајности , но вође „напредњачке" овдаш. нагло су се око овог кретале и било је више зазорно пгго један младић испроси једну девојку у овд. напредњака који је у односу са Алексом Протовим. Од просидбе тај младић ступи у познанство са свима овам. ^нанредњацима^ 1 и кад би год дошао, ту су се око њега збирали свн звани и одабрани напредњаци. Тај младић беше Иериша Савић из Ивањице син онога, кога нааредни клуб , беше одредио 31. маја да буде изабрат ј за аосланика , но ни једног гласа не доби, | те с тога није дошао у зграду скупј штинску. У току времена. пронесоше напредњаци даје овај Периша у Бечу на берзи добио 500 дук. ћ. а Вучић Павловић ортак Алексе Протова говораше богме да ' је у Бечу на берзи добио 54.000 4>ор. ово по вароши тврђаше и његов присталица С. П. Кад бп год Периша из Ивањицедошао овде свагда бијаху око њега све саме прис талице напредњачке и у њновом кругу, а у каФани Ј. II. и В. Ђ. боме красна друштва и весеља по неку ноћ. Све се овако котрљало и у току тог времена Периша је долазио тамо у Београд — био је код круне у „Сали" око 20 дана и то онда кад је Алекса тамо бно и отуд дође овде на каруцама које беше са 2 коња купио. У том времену дознало се да он куј пује признанице реквнзиционе од народа за багателу, а њему да начелство све потпуно исплаћује: случајно и сам се десим једног дана у начелству и виђо, , кад му се одброја једна велика златна ! сума за прекупљене реквизиционе признанпце и то 32.000 дин. Кад се пронео глас да ће краљ овамо доћи. председник напредњака — Алекса Протов, са својима. постарао се те је Периша разуме се од надлеж. позват овде и предата су му упутства за набавку о дочеку краљеву и била је одређена кућа овог Савпћа за краља. 0 овом шта је даље било познато је. Али сад се примиче 11. јуни као дан венчања овог младог напредњака са јединицом присног личног и начелног при\ јатеља Протовог.

У причек ишли су сви ђутуре напредњаци. Истина имало је и других но врло мали број. Свадба и раскош беше у највекем луксузу и расипању. И прангије су имале посла скоро 24 | часа. У путу су може се рећи новци раси, пани. Сваки кочијаш добио је више него игда } понутине. До у Ивањицу нратили су га проФесори, од оФицира — Лома и дивизијар г. Јова, и благајник Љ. П. У Ариљу било ! је преноћиште. Но божија воља беше, те тог дана пред саму ноћ би нровала облака те ти нашп нанредњаци од Пожеге до Ариља упамтише свадбу Перишину. Онај благајннк ишао је и у Ивањицу ! и као што се зна није имао осуства, но за овакове мале ствари њему је лако; јер је иаак аре 10 дана авансовао. Напредњачки министар Чедица награђује га дакле, и ако је в?ћ био одредио комисију да бајаги извиди његову злоупотребу. Шта ће бити смер те комисије зна се и иначе по њеном саставу из најватренијих напредњака; а и ово авансовање човека, који је учинио овакву злоупотребу јасно показује расположење владе према овој ствари. Да је авансо| вао, казначеју је одма телеграмом јавио ! познати потркуша виделовачки Мита Рај кић. Само не знамо, да ли је и казначеј њему јавио како га је комисија синоћ 1 ставила с оне стране локота. Јадан ка, значеј, он сирома мора да буде жртва, ! да би се само спасао Алекса Протов. Као што знате одређена је комисија ' из овпх лица : г. г. Д. Маринковића, и ј новог начелника среског, страсног „виј деловца." Ова комисија ради: првоје затворила I Перпшу, па онда писара ср. Косту; а ! синоћ је овде затворен окруж. благајник ЈБ. П. Оћел се ограничити само на овај број то још незнамо. Но ми знамо врло добро, да ако се буде савесно и непрпстрасно испитивало, да ће се ствар главно закачити за таста младожење г. Милоша Јовановића и деловође радње Алексе Протовог и В. П. Овде ће се тек наћи и сазнатц и остали прави саучастници Перишнни. Квите су прорављане очигледно; у једној је била 1 крава у вредности 2 дук. ћ.; сад је квита од 11 крава вредност 55 дук. ћ. У каси има једна квита од сена само од једног лица преко 400.000 ока и послата је комисији. Из касе су многи новци извучени, но ( колнко још је тајна. Ови напредњаци који приказивају да је у време владавине њине пошла сва ' срећа и напредак имали су пуно право ј што су ово исповедали, за себе лично, 1 јер је врло мало или управ нема ни једног који се нпје овим златним временом | корпстпо. Међу тим они су се између себе јако | ускомешали ; јер су нм са овог интереси ! поремећени — а то је доказ и у томе | што су се пре неки дан, В. П. ортак Алексин. н Л. Левљанин добро измлатили ! на јавном месту.

Од синоћ се свима могу у очима читати уздисаји туге, нарочито их је тронуо и јаван говор Д. Г. да се одриче њине партије. Тврди се, да Периша има неких писама од Алексе Протовог, којим га упућује на куповину оних реквизиционих признаница. Таст затвореног Перише казује, да је прву примљену за то суму, ј поделио са Алексиним ортаком. Погрешно је у „Срп. Независности" казато да је П. С. телеграФисао Алекси у Ужице, но ће држим бити да му је ја,I вио у иностранство : јер је Алекса из | зграде скуп. отишао у Аустрију, а овамо | пошто је и г. Маринковић пошао за у I Ивањицу. Неки су почели хвалити поштење Маринковића изнашајући као да ће он све I строго извидити нештедећи никога од ј „виделоваца." Но судећи по неком шушј кању његовом са неким доглавннцима I „напредњака", а нарочито по томе што трпи Браловића, који је због сумње за I учешће у овим ФалзиФикатима . смењен I са комисарства у овој ствари, што Бра| ловића опет трпи . да по Ивањици као ! окружни старешина упливише на испите; као и што је Маринковић до некле сам, | без других комисара. ову ствар исле| ђивао , — ми пре верујемо , да је баш ј нарочито он, као позната „напредњачј ка и присталпца, послат за ову ствар, | не би ли какогођ спасао бар главу ов| дашњих напредњака . Алексу Протовог, | а већ репове разуме се да мора нустити да пронадну за љубав спасења главе. Но нека на послетку он ислеђује какогођ зна и буде хтео, народ овога краја зна правог кривца свију ових злочина: и у своје време пронаћи ће га и преко свију садањих замотавања. Добро је, да ово утуви и п комесар и Маринковић . јер му ! неће ни тј помоћи _независност ц судска. ј Ми га овим опомињемо и у његовом сопј ственом интересу. ЈизШЈа

ДОПИСИ

Рашка, 3 августа. 2 августа на дан рођења Његовог ВиI сочанства Александра Престолонаслед' ника српског, прослава је била у овој вароши обично приређена као и осталих ! година: из јутра била је служба и благодарење у присуству многих грађана, у вече је била варошица осветљена, и по обичају изашло је доста грађана у варошицу да се провеселе. Из дужег весеља устао је један грађанин — либералац — и напио здравицу Краљу. Краљици и Краљевићу, да их Бог срећом поI служи и дочекају круну цара Душана д& | блиста на њиховим главама. Цело грађанетво устало јеиускликом својим одазвало се са више пуса: Живели. Краљ Краљица и Краљевић. У овом весељу участвовали су н неколико нанредњака, као Андрија Јевтовић учитељ из Студенице. Андрија Стајевић практикант среза студеничког, и Ђорђе Симоновић члан општин. суда, па њихо-

тиву подграђа сен-жерменскога, то ће престати. итд. итд. Беше то мален рат ванредно забаван са својим маршовима, контрамаршовима и стратагематима. и Димејеви. Латурнелови. Гобенхајм и Бича уживаше. који као у каквом ужем одбору ужаспо оговараше племиће, прибележавајући им беспослице, које су мудро и сверепо проучавали. Речи странке ерувилске бише потврђене пнсмом сачињеним у ласкавим изразима од стране херцега Вернеља н великога ловца од Фрапцуске, којим се гроФ Дслабасти и његова кћи позивају, да учествују у великом лову у Розамбреју у дане 7, 8, 9. и 10. новембра. Лабријер, нун тужних слутња, уживаше Модестино присуство са оним чуством усредсређене грамзивости. којој оноре сласти знају само љубавници растављени временом и злом коби. Ове муње његове среће. помешане са сегним размишљањем сврху темата: Она је изгубљена за ме! даваше овоме младићу изглед, који је тим јаче дирао, што му је лице и стас био према овом дубоком чуству. Ништа није тако појетско као жива елегија, која има очи, која корача и која уздише без стихова. Најзад је херцег Ерувил удесио што треба за нолазак Модестин, која пошто пређе преко Сене, возиће се у интову

херцегову са госпођицама Ерувиловим. Херцег је био за чудо учтив; он позва Каналиса и Лабријера, нриметивши им, исто као и господину Мињону, да се постарао за ловачке коње, који ће бити њима на расположењу. Пуковник замоли три љубавнпка своје кћери, да оно јутро кад ће да пођу приме доручак код њега. Каналис хоћаше сада да нзврши план, који је промнслио ових задњнх дана, како ће у потаји наново да задобије Модесту, па да изигра херцегињу великога коњушара и Лабријера. Пито мац дипломатски није могао остати за копан у положају, у коме су га гледали. Лабријер од своје стране био се решио да за увек каже Модести збогом. И тако сваки од несуђеника премишљаше, како ће да каже своју последњу реч, као оно бранилац своме судији пре нресуде, осећајући сваки да је ту крај борби, која је трајала већ три недеље дана. Уочи тога дана после ручка узе пуковник своју кћер испод руке н рече јој да је ту потреба да се она изјасни. — Наш ноложај са породицом ерувилском био би несносан у Розамбреју, рече јој. Хођеш ли ти да будеш херцегиња ? запита Модесту. — Нећу, оче, одговори она. — Да не љубиш дакле КаналисаУ...

— Зацело не, оче, хиљаду пута не! одговори она са детињском нестрпељдвости. Пуковник погледа Модесту чисто радостан. — А! ја нисам хтео да утичем на тебе, викну овај добри отац: сад ти се могу исповедити, да сам ја још у Паризу одабрао себи зета, кад сам му казао, да ја нисам богат, а он ме загрлио, рекавши ми, да сам му тпме скинуо грдан терет са срца... — Кога мислите ви ту ? запита Модеста и иоцрвени. — Човека са позитивним врлинама и са поузданим поштењем, рече он шалећи се, понављајући речи, којима је сутра дан по свом доласку разагнао био Модестине санове. — Ех! ја, тата, и не мкслим на њега. Дајте ви мени слободу, да ја сама одбијем херцега; ја га знам, па знам. како му треба ласкати... — Ти дакле још нисп одабрала ? — Још не. Имам да одгоненем још неколико иисмена у шаради моје будућности; али пошто будем видела двор кроз деру, хоћу вам казати у Розамбреју моју тајну. — Вн ћете ићи у лов, је л'те? викну нуковник. кад издалека угледа Лабрије-

ра да је дошао у алеЈу, у којој се он шетао са Модестом. — Нећу, пуковннче, одговори Ернест. I Дошао сам да се опростим с вама и са | госнођицом... ја се враћам у Парнз.... — Ви нисте љубопитљнви, рече Модеста упадајући у реч бојажљивом Ернесту и гледајући га. — Да останем, довољна би била једна жеља. али овој се ја не смем наI дати, одговори он. ^ — Ако је само до тога стало, мени ; ће бити врло мило, рече пуковн ик и поI ђе пред Каналиса, а остави за часак ј сам своју кћер и сиромаха Ернеста. — Госпођице, рече овај и подиже очи | са смелошћу очајниковом: имао бих да вас нешто молим. — Мене ? ј — Да ми дате на пут ваше опр« штење! Мој живот никад неће бнти срећан; мене савест гризе, да сам нроћердао моју срећу. свакако својом кривицом; алп барем... — Пре но што ћете да нас за увек оставите. одговори Модеста днрнутнм гласом и упадајући му у реч на Кана| лисов начин, ја бих од вас хтела само I једно да дознам; па ако сте се једанпупрерупшли, ја не мислим, да сте у томе тако подлн били, да сте ме хтели обмат хнути... \Наставиће се)

Г