Српска независност

/Г/

6Р0Ј 128.

НЕДЕЉА. 5. СЕПТЕМБРА 1882 ГОД.

ГОДИНА II.

ЕЕДЕ Е1 :г:г' ■ А ГОДИНУ 24 ДИН., НА ПО ГОДВНБ 12 ДИН., НА ЧБТВРТ год. 6 днн. 31 ССТ1ЛЕ ЗЕИЉЕ 21 Б1ДК12С2С:: ПСЛТСТСКГ. НА ГОДННТ 30 •РАНАКА, НА ПО ГОДННЕ 1б *р. на ЧБТВРТ год. 8 ор. 31 1УСГР0-7Г1РСК7: НА ГОДПНГ 15 «ОР. У ВАНК., НА ПО ГОД. 8 ♦. НА ЧБТВРТ ГОД. 4 ♦. 31 СВВ ССТ1Л2 1РЖ1ВЕ : НА ГОДННУ 36 •РАН., НА ПО ГОДПНЕ 18 ФР., НА ЧЕТВРТ ГОД. 10 ФР.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ УТОРКИКОМ. ЧЕТВРТНОВ, и НЕДЕШ ПЕЛОМ ГГ-А ?^гзг УТЕДННШТВО Н АДМННИСТРАЛПЈА У КУКН Г. ТоИЕ АНДРЕЈЕВИКА ОВИЛНТ-ЕВ ВЕНАЦ.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: ОРВП ПУТ 12 ДНН. ПАРА ОД РЕДА, А П0С2Е СВАКН ПУТ 6 ЦР. ЗА ПРИПОа1АНО 50 ПАРА ДИ11. ОД РЕ,\А. Р/нописи шалу се уредништву, а претплата адтинистрацији „СРПСКЕ НЕ3132СЕ0СТ 2". РУКОПИСИ НЕВРАЋАЈУ СЕ. НЕП.1АЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СВ.

ЧИНОВНИЧКЕ НАГРДДЕ. I. Питаље о чвноввпчким платама п пензијама често се у нас претреса п са разних гледпшта оцењује; нарочпто наплазп пптање о пензвјама на несагласне оцене. Ми налазпмо за потребно да н сами обележпмо свој поглед на ова питања. а нарочптог повода за то даје нам један чланак. који је изишао у 108-м броју „Самоуираве " под насловом „Здоунотреба народног зноја". Ствар се тпче у основу материјалних награда нашег чиновништва. „ Самоуправа", или бар писац тог чланка, налази да су те награде — нлате п пензпје у ошпте тако знатне и теретне. да је тек при крају свог покушаја. па и то из великодушноети" пристао да надлежно оцењеној сиротпњп чиновничкој пензију остави. а све друге укине. Ми незнамо да лн су испади ове управо социјали-сгичке врсте за „Самоуправу" и њене ппеце оно. што Французи карактеришу згодном пзреком „оп г е V1 е п ( 1оијопг8 а 50П ргешјег ашопг -4 , Српскп бп се то рекло: .штоједпкла навикла". илије такав начин иолптпзирања најлакшп јер најпречи пут ло пуларности дакле ствар смртне, партијске тактпке и рачуна. Нека не замере гг. радикали, али они су и као људп још довол.но млади за оно прво (за теорију ) а дово.ђно стари и за ово друго (за практику). Од своје странеми нећемо овде без невол>е претпостављати тако мало ласкаве случајеве — у какве зацело сиадају две крајности, нолитичка пајивност с једне, партпјска шпекулатпвност с друге стране — али ћемо се у интересу и правилног п правичног схватања овог важног предмета, а у цел.п сузбијаља популарнпх заблуда, поразговоритп са „Самоуправом" и њеним радикалним једномисленицима. Дакле, прво и прво хоћемо да питамо: зашто „Самоуправа" напада тако често и тако страсно баш награде — плате и пензије — нашег чиновнпштва? Ми разумемо опозицију социјалаца чиновништву као извесној политпчкој устаноеи, или извесном полптичком телу, које рецпмо, не би своме високоме позиву одговарало. То је ствар система, начела, мњења и уверења, или најносле и самога укуса, на које свако пма неоспорна права. На пример, мн разумемо сувремене социјалце кад кажу: „овај цео друштвени систем не вал.а. јер даје превагу капиталу над радом, а ми хоћемо систем у коме ће се збити аротивно Ми разумемо и наше радпкале — свакако оне од њих који

и — кад кажу: „државни систем Србпје јесте бирократски, а мн хоћемо да га заменпмо спстемом демократским — и то радикално-д,емократским — системом неаосредног народног суверенптета а то значп, нзмеђу осталога. да народ бира чиновнпке, судије и полпцајце, као ово данас кметове п одборнпке, итд. Понавл.амо, све је то нама појмљиво; сви су тп крајњп системи или већ негде (и у неколпко) у свету прпмењенп,пли пзвесним формулами научарскпм заступљенп; п ми смо, аргумента ра,\а, готови чак п предпоставити , да се и у Србпјп под егпдом овако упућеног радпкалпзма, прпнцип (начело) народног суверенптета и неаосредно изведе — јер је овим, но сада веК арегаженим, ј уставом посредно остварен и ујемчен — па опет да остане питање: шта је то уаотреба а шта ли злоуаотреба „народног зноја"? Од сво] је стране, ми ту можемо да вндимо нлп предвидпмо само једну разлику, а то: што ће извесни људи вршпти . или битп одрећенп да врше. пзвесне државне. нли ако хој ћете „народне", послове , не име| повањем него избором. Но нптање о награди таквих људи, па следствено о буџету државвом — о каквоћи п коликоћи његових позиција ј — задржаће и даље своје место п у кесп као год и у глави самога народа. Оно ће остатп савршено незавпсно од сваког и свију видова управе које наш народ у нолитпчкој еволуцији добио буде , и с њим ће имати посла п најконсер: ватпвнија општина у Србијп , као што ће пмати п најрадпкалнпја влада у Београду. Па, збиља, како може другаче п да буде? Јер, назови ти чиновника —• тог државног илп народног слугу — каквим год хоћеш именом; доводп га на оно место каквим год хоћеш путем; ти од љега тражиш нзвесну услугу, известан рад а кад то чиннш, тп му не можеш — не ни по каквом параграфу" илп ти „закону" него — нп по каквом, па ни пајрадикалнпјем, систему одрећп оно на што сваки слуга п сваки радник само права има, а то је: његова зарада, његова нлата! Друго је то питање, колика ће та зарада бнти? и да лп су нашп чпповници као класа одиј ста, тако плаћени п преплаћенп? Ми овде полажемо прост принцин (начело). Државни слуш има ирава I на алату као год и сваки други слуш — па тражимо и од најрадпкалнијих радикала да тај принцип поштују, као што очекујемо од чисте свести српског народа да га добро схватп и упамтн.

Дакле, полазимо са те тачке, да плата чпновпичка почива па оном истом, и правном п друштвеном основу на коме и свака друга плата — да па том истом начелном извору црпе, и треба да црае, у Србпјп своје право подједнако и „господин„ и „слуга", н цар п говедар као и да је тај принцин савршено незавпсан од сваког државног облика и сваке друштвене системе. Питање ту само може битп, као што навестпсмо, о висини таке награде — о каквочи п коликоћи плате — па најзад ако хоћете о њеном веку и распореду. Дакле прво стоји ли то, да су награде раших чпновника тако знатне и високе — разумемо — и релативно знатне и високе? „Самоуправа" тврди — нпсмо бројали који већ пут — да јесу! А чим подупире она ту своју тврдњу? Мпслите, пзиосећи средњу пли аросечну цифру плате већине, масе српСког чиновннштва, варошких и сеоскнх нпсара п ппсарчлћа, илп још жпвљу слику оног српског канцеларијског црва — сриског арактиканте ? То не — п сувише би зар ситне то рибе биле за овако „начелне" удице — него, наравно, опе што се „возају на каруцама по Београду и Топчидеру", што „зпми ужнвају по селима и позорпштпма, а летп се проводе по топлим н ладннм минералнпм купатплпма". Молпм да сеодмах објаснимо. Ми не узимамо овпм иа се да бранимо ичцји летњи илн зимњи луксуз и провођење па било оно чпје му год драго, то је од нас далеко — али сматрамо доиста она упоређења и пзвођења „Самоуправпна", у онако практпчнпм (допста) алп и начелнпм пптањима. за тенденцијозна. Говоритп, на пример, о наградп нли имућству чиновнпштва једне земље, па се том приликом сећати само оннх што се шећу на врху а не и онпх што стењу на дну исте буџетске ппрамиде (а ннсмо још нп од кога чулп предлог да се ова ваппјућа неједнакост друштвена исправп п нзравна дајућн и писарима п практпкантима сувремене министарске илп и начелнпчке плате) ту пма толико исто и нрзвде и пстине у мерп и оценп колико кад бн когод, говорећи о стању п имању трговачке класе у Србијп, једнако пружао ирст на, рецпмо Крсмановиће п Параносе у Београду, а Топузовпће и Грнчаревнће у унутрашњости, или, кад би когод опељпвао прпходе п добптке наших воденичара по Бајлону и Гарашанпну; или најзад кад би наше нпваре п крчмаре судио по Вајферту н но кумпанији. Неправплност и неправнч-

ност оваког резоновања н упоређивања, понављамо , основпа је као што је и очевидна; али она мора још више пасти у очи онпма који су ималн ирплике да изближе загледају и у редове оппх који „Самоуправп" — тако позлаћенп пзгледају! Мп говоримо, наравно, о ошша које је „народ" позлатио, п преплатпо. Збпља, „Самоуправа" је ту, п ми јој само нудимо један, са тачке сувремене популарностп врло бла годаран задатак кад је молимо: да изброји оне чиновнике који су се од илате, као такве, обогатили гиги и данас богате — да видимо КОЛИКО их има? Ми не знамо ни за једног и словом ни за једног — нп бпвшег нп садашњег минпстра нп живог ни мртвог пензпонара, — чија би кеса претегла зар кесу каквог Антуле пз Београда или (односнс) и каквог Јоце из Паланке; (син му је „радикалац", алн не од оних којима се подмеће да хоће да деле пмаља). А зпамо лнчно једнога од горњег броја којн је до сада дваиута мнннстровао но који сутра да умре оставпо бп за собом само своје часно н поштено пме, осветљено тридесетогодпшњпм патриотским радом и борбом у служби свога народа н државе. и — арофесорску аензију својој жени и деци! Е али рећи ће нам, п рече „Самоуправа": „то је љихова (таквпх чиновннка) кривица, јер као свесни луди требалп су водитп рачуна о својој старости" п т. д. Па што пм онда пребацујете за „тонла н хладна минерална купатила"? _ Свесни људи" међу њпма допста су водплн п воде рачуна о томе — само, као и други људи , са мање-више среће пл" судбппе. Ово је једна жпва пстпна, и она, видн се, пије се измакла нп овом „радпкалном доктору" нашем. Има нешто доиста што му се п пзмакло, што га је у оном покушају издало, то је нешто што управо издаје његов радпкадизам, а то је логика. Да се објаснпмо.

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД Нашп се чптаоци сећају оног Фамозног процеса, што су га недавно аустријске државне вдаети инсценпрале против галичких Руса због велеиздаје. Тада је порота ослободпла старпну Добранског п скоро све окривљенике оспм два Руса, унпјатска свештеннка, па п ове није суд осудио због велеиздаје, већ, бајаги, шго су бунпли своје једноилемеппке п што су као уннјатскп свештенпцп агптовалп за православље. Свн слободоумни људп жпгосалп су најже-

(С / 3