Српска независност

шће тај поступак аустрлјскпх властн, а сва без раалпке, и владини приврженицп и владпнп протпвнпци, признали су томе цроцесу тенденцвгју, на нме, да се застраше галичкп Русп н да се Пољацпма у Галицији свечаним начином прпзна домпннрајући положај. Узајамни односи галнчких Руса и Пољака допста су јако запети, те је и потреба била очевидна да државна власт посредује. Но аустријска влада у место да је благотворно утпцала на оба та народа и да је покушала да им нзравна пнтересе, она је, на протпв. прими.ча под своје моћно закрнље Пољаке као нрпврженпке данашњег стања у Аустрији, и да пм се покаже благодарна, прегла је свом снагом да Русе нонпзп, осрамотн и у највећу несрећу баци. Тиме се мишљаху две стварп постнћи: Прво да се Пољацима осигура превласт над Русима , и друго да се званпчна Руспја представп као легло опште словенске агптације, као врело вечних немира којн потичу пз панславистичких извора. Време ће показати у колико је Аустрнја правилно ноступнла п у колико јој је нлан пошао за руком односно друге цељп. За сад је тај илан у толико оствареп. што је измећу Пољака п Руса у Галшшјп још јача мржља наступпла. него што је до сада нкад бпла. Значајно је да све владе у Аустрији подједнако терају срамну п подлу политику у Галицнји. Прошла немачка тако звана уставоверна пар тија заштпћавала је Русе а гонила Пољаке, те је доследно девизп хабсбурговаца „поцепај па владај" поред те цељи још н у своме интересу са задовољством терала таку цолигику, која је у крајњој метн слабила Словене. Кадје ера ТаФеовог министаретва, тог кабпнета помирљивости п изједначења народносннх жеља. ноаугурнсана. нико ннје могао мислити да ће се у Галицијп само у томе променути тадање пеправедно стање, што ће ТаФе обгрлити Пољаке само да у толико јаче и бруталније устреми се на Русе. Мећу тнм се то допста догодпло. Каквпм се терорнзмом ТаФеово министарство у томе „помирљивом- нослу одликовало, сведочн узаврелост и узрујаност у свнма слојевима руског галичког становнпштва; сведочи, пзмеђу осталог, и та околност, да су пролетос неколпко руских општпна у Галицији нрешлп у православну веру. Мора се признати да пемачка партнја у Аустрији није никад тако до крајности терала своју непријатељску полптику према Словенима. као што то „словенско" ТаФеово министарство чини. У опште се под ером те полутанске владавине свечано прпступило остварењу аустријско-хапсбуржког програма и у земљп и ван граница њених. То нам сведоче нојави у Босни и Херцеговини; о томе п сувише налазимо трага у нашој отаџбипи и у опште на истоку, где се од тог доба нојављују старе традицијопе тежње Аустрије. *Но да се вратимо на ствар галичких Руса. ТаФеово миннстарство поставило је пре неколико дана круну својој „помирљивој" политици у Галицији. Оно је, као не давно

Тиса у Маџарској са покојнпм патријархом Ивачковићем, изнудило од галичког унијатског митрополита Сембратовића оставку и смера сада на то, да све руске свештенике уклони из свију црквепнх надлештава. Сембратовић. је роћенн Рус п окривљује се да се и сувнше слаб и невешт показао да стоји на челу галпчке цркве у овом узаврелом времеву. У ствари му је сва кривцца што је Рус и што није хтео да помаже ТаФеју протпв своје браће. Он је данас трећи словенски црквенн великодостојнпк, који пада као жртва етрасне, обесне полнтике државничких експернментатора, којп не бирају срества да остваре своје цељи и који просто терају свој ћеФ а руководе се једпнствено својим личним пнтересима. — Ако је истинита вест која се из Лондона нод 1. о. м. јавља, онда је миепрска ствар готово решена. Одсудна битка код Телелкебнра нзмеђу енглеских трупа п Арабн-паше свршена је са потпуном поразом мисирске војске. После дугог крвавог боја заузели су Енглези Телелкебир најјачи утврђен положај Араби-пашин и капију престонице Мпсира. Том прпликом пало је Енглезнма шака око 50 топова. а осим тога заробилп су још и велики број Мпспраца. Епглеским трупама командовао је врховни заповедпик, генерал Волселеј; укупна спага његова износила је од прнлпке 15.000 људн, коњаника н пешака, са 60 тонова. Арабипаша, који је такоће лнчно унрављао Миспрцима, бпо је много јачи, јер су више од 20.О00 људи стајалп под његовом командом. У овој крвавој одсудној бптцп показала је енглеска коњнца ретку издржљнвост и примерно јупаштво. Њена је заслуга да је растројене пепрпјатељске редове у дивље бегство потиснула, и да су Мпсирцц нобацалн оруже чим се за њима устремпла коњица у потеру. Губнтак Миспраца кажу да је здраво знатан. Но поред тога запленнли су Енглезп више влакова са силном колнчином ране. Сам Араби паша побегао је са својим штабом на коњу с бојишта. Но Енглезн се нису само с тнм задовољили, већ су гонећп узастопце непрнјатеља заузели каирску железнпцу, и посели две главније вароши Белбеис и Заказпк пз којпх им је с две стране отворен пут у Каиро. У последњој варошн занљеннли су Енглези 5 влакова железннчких са разннм машннерпјама и ту се епглеском командапту приказао губернатор п ставио на расположење. О енглеским губнтцима још се ипшта не зна ; ио нрема томе што је енглески генерал Вплпс у тој битци рањен држи се, да су и њихови губитци доста знатни. ИЗ ЛИСТОВА а~) рзгс:ЕП>Е2: -,Правител>ствени Вјесник," описујући дочек кнеза црногорског у Русији вели: „На руској је граници кнез црногорски дочекан с највећим владалачким почастима. Изишао му је на сусрет Генерал губернатор Петроковски са једним баталијоном војске, а за тим је одмах свити његовој придодат генерал-мајор Коханов и гарда.

У Варшави је дочекан величанствено. На станици железничкој дочекало га је представништво вароши, и цвет грађанства које је предводио генсрал-губернатор варшавски геаерал-ађутант А љбедински са два пука 3-ће гвардијске пешачке дивизије. При прелазу из вагона бечко-варшавских у варшавско-петроградске предусретнут је директором железннце дејствителним-статским саветником Литванским. Станице су од границе до Петрограда биле украшене барјацима руским и црногорским и дивним венцима од разног цвећа, које су ноћу биле осветљене многобројним спећама. Варшавске и петроградске станице одликовале су се својим украсима тако, да су код путника изазивали дивлење. Нутем од Варшаве до Петрограда кнез црногорски дочекиван је народом са срдачним и бурним усклицима: „ура, и и „живио!" који се нису прекидали целим путем, који је с обе стране био окружен многобројним народом разног пола и узраста. На свакој станици, народму је у знак искренога пријема, у знак братства, љубави и мира подносио хлеб и со. Прп свима већим станицама као н. пр. у Виљни дочекивала га је војска парадно, а тако исто и нредставници вароши и све власти и политичке и грађанске. Особито су се одликовале станице: Виљнанска, Динабуршка, Островска и Псковска, где га јј месни епископдочекао и испратио с литпјом и поздравио беседом, у којој је исказао истинску и топлу радост која их је обузела доласком владара, племенитог и јуначког братског народа црногорског, а тако исто поздравио га је с речју и заступник Генерал-губернатора Тељаковски у име месног чиновништва и народа, подневши му со и хлеб. Кнез је био очаран и веома одушевљен тако свечаним дочеком и предусретањем, те је и од своје и свога народа стране, у појетском њему својственом духу изјављивао отличну благодарност на братском пријему. Сем ових предз г сретали су милог госта руског и просветни заводи. Хпљадама гласова клицало је ватрено и усхићено: г .ура" и _живио кнез црногорски!" Умиљати гласови невине дечице често су изазивали сузе код слушалаца, а племенити кнез одазивао им се са очинском љубављу и благодарношћу. Свуда је народ а нарочито ученици разних завода, обасипали су милог госта — Његуша. венцима најдивнијег цвећа. На станици Лута кнеза су дочекали: Петроградски генерал-губернатор, тајни саветник г. Лутковски п одређена је по највишој наредби, свита која ће за сво времењегова бавлења бити уз његаподкомандом Генерал-мајора. гроФа Орлов-Денисова. Месна је власт такођер стављена кнезу на расположење. На станпци Сиверској дочекао је кнеза руски министар — резидент у Црној Горидејствптелни статски саветник, г. Јонин поздравивши га са језгровитим речју као госта царског дома. У самом Петрограду дочекан је најсјајније, као што се дочекују владари, а нарочито пријатељи и сродници." дописи Прокупље 31. августа 1882 год. Кад је глас овамо дошао да се Мијаило Антоновић ово-окружни казначеј премешта у Крушевац са аванзмом, млоге је овде обрадовало а нарочито Турке, који имају да примају кирије од имања. Ове није обрадовало његово унапређење, него једино то што се он одавде премешта јер су то одавно и желели. Шта ли је томе узрок, незна се. Али зли језици свашта говоре. Овај казначеј још није отишао на ново определење, пего све једнако овде седи, а није му дошао ни његов замењеник из Врање. Па и отоме се свашта говори, најгоре се боје да он овде сасвим неостане.

Исти казначеј нема нигде и никаква имања на своје име, а што је пре овде купио, то је купио на име своје жене. Кад он нема свога имања онда је питање, како може руковати са касом окружне благајне. Према томе а кад се знаде и то, да је и његов брат као срески писар рукујући са касом новац проневерио, зашто је и осуђен, овоме би требало одузети руковање касе и преместити га у другу струку или у овој онде дати му да ради где нема да рукује са новцима. но о томе нека размисли његов Министар, да ли га и даље треба у овоме звању задржати. Сем тога нека и отоме добро промисли, шта ли казначеј смера са овим, што онједнако имање купује а никако на својеиметапије не нотврђује. Овај исти казначеј и његов помоћник Ђорђе Антоновић, јесу рођени пашенози а обоица опет су помоћнику Стеви Костићу који и дужност началника врши, рођени зетови, јер су Стевине рођене сестре за њима. А по закону зна се до ког стенена сродници могу бити у једном надлежателству. И при свем томе они сви и данас заједно служе у ово окружном начелству. Дакле све што „виделовци" раде то је право и законо. Нека се знаде и ово за своје време. ВЕСТИ ИЗ НДРОДД Са Рашке пишу нам, како је Глигорије Петронијевић добио парохију лозовичку у округу смедеревском, и већ тамо отишао 1 овог месеца. Народ је једва дочекао да га се опрости јер му је по све додијао. Он је одавна кодтамошњег народа нзвештао те се крио тако рећи по мишијим рупама. Он је добро знао да га народ у томсрезујако мрзи, те се није смео нигде жив показати. Ова мржња није само код појединих људи него је цела његова парохија била незадовољна са њиме, па и сем парохије у целом срезу па и ван среза био је омрзнут у највећој мери. Он једобро увидео по расположајународа. да не би више никада био биран за посланнка, па п ако би се помолио да ма п најмање агитпра, прошао био онако исто као и онај у Степошу па може бити још горе и црње. -Виделовци" су у том срезу сасвим нзгубили н последњу стопу земљишта. Народ је сав противу њих и строго их осуђује због њнховог рада. Нико није у стању да народ обмане и заведе на странпутицу. Каково је расположење према _виделовцима" осетио је пре неки дан један њихов иристалица на својој глави те је одмах трчао у Чачак н тражио лекарске и полицијске помоћи, али му неће ништа помоћи, јер је својим понашањем изазвао противу себе гњев. Сваки који покуша овако као овај проћи ће његовим трагом, па нека му помаже после ко хоће. Из Неготина јављају нам како извеснн покварени људи, којп су познати као „виделввачке" присталице нападају и опет на мирне грађане па н на војнике. Ови неваљали људи ослањају се највише на „крвавог човека" и злогласног „Апуша," који их руководе и подстрекавају да нападају на мирне и поштене грађане. Докле ће ова разузданост покнаренпх људи реметити мир и спокојство грађана не зна се, јер онн су се толико осилили да се никога не боје. Но та њнхова кураж потиче отуда, што се они заклањају за „партизанство" па пролазе у свачему олако. Као што наш нзвештач јавља, грађани су се решили да се лате крајњих мера, јер кад другога пута и лека нема онда се морају грађани сами бранити од зла и разузданости тих неваљалих људн. Жалосно је то кад се већ и дотле дошло, да ноштен и миран грађанин ннје ни на своме прагу миран и спокојан. Крајње је време да Неготинци својски приону да се курталишу „крвавог човека ц и његових разузданих присталица.