Српска независност

БРОЈ 138

УТОРДК. 28. СЕПТЕМБРЛ 1НР2 ГОД.

ГОДИНА II.

Ц2ЕЕ 34 С?Б2ЈТ: 1А ГОДИНУ 24 ДНН., НА ПО ГОДННВ 12 ДНН., НА ЧКТВРТ год. 6 дин. 31 ССТШБ ЗЕ2ИјЕ 21 В1ЛК1НСХСИ ПСД7СТС27. *А ГОДННУ 30 ♦РАНАХА, НА по ГОДПНЕ 15 фр. на ЧЕТВРТ год. б *р. 31 17СТР8-7Г1РСК7: 1А ГОДННУ 15 «0Р. У ВАНК.. НА ПО ГОД. 8 ♦. НА ЧЕТВРТ ГОД. 4 «. 31 СБЕ ССТ1Л2 1РХ1ВБ : НА ГОДПНУ 36 ФРАН., НА ПО ГОДННЕ 18 ФР., НА ЧЕТВРТ ГОД. 10 ФР.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ ПОРНШУ, ЧЕТВРТИОУ, н НЕДЕЛ.0М УРВДНЈШГТВО Н АДИННПСТРАЦНЈА У К>~БЈЈ Г. ТоМК АнДРЕЈЕВН-Б.А вВНЈНТкКВ ВЕНАЦ.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: ПРВН ПУТ 12 ДНН. ПАРА ОД РЕДА, А ПОСЈЕ СВАКН ПУТ 6 ПР. ЗА ПРИЛОСЛАНО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Рупописи шал>у св уредништву, а претплата адтинистрацији „СР2С2Б 2Б31Б2СН8СТ 2". РУКОГШСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ. НЕПДАЋЕНА ПИСМА ПЕ ПРИМАЈУ ОЕ.

Еалаијеве реФорме и аустршска политика у Босни и Херцеговини XX. Већ и саме околности, под којима је Калаји примио управу над заузетим зем .Ђама, довољне су да објасне полптички правац, којим ће он нћи у свом новом позиву ; но оспм тога пмамо ми података пз раинјег жпвота његовог, који ће нам још бо.ге иоказати како он схвата положај монархије нрема Боснп п Херцеговинп. Он је још 1877 и 78 године, као публициста, писао више чланака у јавним листовима пештанскпм о источном питању. а издао је и нарочптн спис један, који се зове „источна подитпка Русије". Побијајући назоре, по којима се источно нитање оцењује нскључиво са угарског гледпшта, Калаји се изражава: „Нема нн једпе земље у Европи, која би са својим бићем у толикој мери од спољне ситуаппје зависила, као што управо зависи Угарска. Оставл.ајући на страну нека безазлена сањала (а додајемо намерно и и неке злонамерне људе), не може се можда у целој Угарској наћн пи један трезвен политичар, који не би увиђао да ми усљед толиких многобројннх ненријатељских сила. само на себе упућени, не би брзо пропали. Ако још пма какве гаравтије за наш опстанак. то се опа може наћи само у вези, која и.змеђу нас и Аустрпје постоји. Алп управ за то и мора Угарска све нотномагати, што би велнчину, моћ и снособност ширења целокупне моиархије могло очувати, иа и у самоме том случају кад би изгледало да су ове тежње на неки пачин у супротностп са некпм нашим (угарскнм) интереспиа". Говорећп о турској царевини Калаји не сматра целокупност њену за потребпу са гледишта аустро-угарске монархије: али оп налази да се н Русима на Балкану мора на супрот стати. С тога је Ксигаји јо ш ире ает година ареаоручивао заузеке. аа и само арисајсдињење Босне и Херцеговине. Ови назори Калаијеви имају за нас Србе особиту вредпост, јер се зна, даје он нрнмио унраву Босне и Херцеговине тек оида, пошто је његов нрограм усвојен или другим речнма , да је он на управу Босне и Херцеговине зато и позван бпо, што су његови назори ушли у програм аустријске политике на Истоку. Он је нрепоручивао анексију Босне и Херцеговине као нужну и корнсну и за интересе Угарске и за ннтересе целокупне монархије. Противничке назоре, но којима би Словенство у мопархнји ојачало, онје сузбпјао упу-

ћујућп на низак културнн ступањ п на верозакони антагонизам становннштва у овим провпнцијама; он изрпком додаје, да би се, шта више „суаротности, које у народу Босанском владају, моигејош за угушење словенских тендениџја уаотребити^. Ми немамо потребе ни да додајемо, да овде Калаји потура махцјавелистичко начело, по коме народе трсба једног противу другог дражитп. Доказујућн дал.е потребу анексије, Калаји износн и сам познатп аргуменат, да су Далмацијп потребна леђа (Нш1ег1апс1), па онда додаје ,,4« Босна скоро аоловину Србије са Зааада и са Југа обухвата и да тиме слаби акциону саособност сраске државе која је немирна а жуди за увеКањем". Но п то није све. Калаји распростире окупацпју, односно анекснју. п на области Старе Србије до саме Бугарске. Од таквог прошпрења очекује он ту дал.у корист, што би Аустро-Угарској пошло за руком да пропаганду руску у оним крајевима немогућном учини. „Ми бисмо, каже он дал>е, дошли у блнжи додир са грчким елементом и могли бисмо му већу иотпору указпвати, иошто његове тежње могу нама само од корпсти бити". Што је Калајн пре пет година као иублициста својнм земљацима препоручивао, нема нпкакве сумње, да ће он данас као аустријеки босански мпнистар трудити се и да остварп. И можемо само непознавању ствари приписатн, што је његов долазак на овај положај наш полузванични орган ноздравио као радостан догаћај. Нема никакве сумње, да би се његовнм правцем кретао и свакн други мшшстар на његовом месту, али не мање стојн и то, да је његов појав симнтоматичан н иун значења а н опасности за српски елеменат. И занста, како се Калаји појавио у Босни, он је српскоме сарајевском митрополнту па ноздрав одговорио да он у Босни само један и то босансни народ признаје. Колико ће имати нрактичне вредности ова но: литика, то је одвојено потање, алп Факат је ту, да Калајп смера на то, да од српског народа у Босни и Херцеговинп створи неко анстрактно Бошњаштво без стварне садржине у намери, да га претвори у оно апстрактно Аустријанство, које се ни у самој Аустријн није могло ' одржати, но сваким даном све више ј уступа моћној пдеји пародности. Калаји је пронутовао кроз Босну и свуда са живим учешћем показивао брнгу о интересима стаповништна; поздрављао га свуда српскпм

језиком, и изгледао нам је иеких пута као онај римски војвода, који је, освајајући грчке државе, држао Грцима беседе на њпховом језику н с њима заједно плакао над губптком њихових^слобода. ~Но мало је у Аустро-Угарској државника, који деле убеђења Калаијева, да ће се и самом анексијом ове зем.ге за Аустрију коначно задобити. Ако се и прогласи анексија у повољним нриликама , које могу наступити, опет ће остати између Босне и монархије ведикп размак, којп ће их делити — размак предања, осећаља и ннтереса, у којпма анексија неће моћи ништа изменити. Још пре окупације протнвио се један чувенн миннстар аустрпјскп, по иаену Ласер, окупационој политици говорећи: „зашто да пдемо у једну земљу снромашну и не обделану, у којој ћсмо морати за педесет годнна силне мнлионе трошити док што уредимо и подпгнемо, а кад то учинимо, онда ћемојс моратн изгубптп као што смо п Италију изгубили". Пама се члни да је разлог Ласеров ц јак п увиђаван, и ако бисмо имали на њ што да приметимо, то би бпло, да је он за губитак Босне врло дуг рок оставно у једном стодећу, кад се много брже и светски догађаји развнјају и судбине народа у духу народности решавају. Свп успеси Ауструје у Боснп биће само пролазни. Зато нам јемчи њена рођена историја. Последњих столећа Аустрија је највећи део својих моћп нринела на жртву сузбијању оннх идеја, које су образоване пароде европске нз дубине покретале; но отпор њен био је свагда бесплодан, јер се свака борба њена свршавала тиме, што ју је точак напредиих идеја у њеном наеивном отпору сатирао. Доста је да наведемо само две ноип.је идеје, којима се она стално али безуснешно одупирала, плп се и данас одупире: идејама уставности и народности. Кад је у половинн прошлога века из Енглеске нренесена идеја да се владавина ноделп пзмеђу народа и владаоца, иа супрот лпчној владавпнн, Аустрија се тој идеји упорно одупирала, док је најпосле тај от нор ннје довео до унутрашње немоћи н растројености, од које да се нзбави, морала је у тој истој идеји тражити себи спасења, на шта више, жртвовати јој иједипство државно, усвојивши облик дуалистички, којп јој кад тад може да буде ногнбелан. Исто тако кад је у овоме столећу пдеја народности постала покретна сила народнога живота у Еврони, Аустрпја је п овоме начелу стала па супрот и у Италији и у Немач-

кој, но свуда у залуд. Изгледало је најпре, даје она то начело у Италпјп 1849 године савладала, али је то било само тренутно. Десет година после тога тренутног успеха идеја народности опет надвлада у Италији и Аустрија изгуби Ломбардију, „најдрагоценији украс своје круне". Од Италије остадоше јој још само Млетке. Аустрија стане утврђивати венецпјанске градове (квадрилатер) и утврди нх толико, да је мпслила, да пх нпко од ње отети не може. Но оно исто начело народности, противу кога се она ту одржала и утврђпвала, отме јој те тврђаве чак на далеком, на чешком земљишту. 1866 године подлегне она на Садовп пдеји народности, те буде у псти мах истиснута и из Италије и из Немачке. Ни једну велику идеју, коју су последња столећа донела, није Аустрија употребила, да се препороди и оснажи. Кад је п у Нталији и у Немачкој своју кобну улогу одпграла, бацила се она на унутрашње покушаје, који су јој још горе за руком ншлп, јер су билп неискреви. Пошто је на СолФерини њена апсолутистичка спстема сломљена, двор се измнри са идејом уетавности, и сад се стане на томе пољу експериментпсати: најпре уставна централпзација, иа кад п то ннје пошло за руком, нрешло се према Угарској на дуализам, а са оне стране Литаве продужава се још борба између централпзације и Федерализма. Ово последње начело заступају нарочито словенски народи у Аустрпјп. И ако смо ми много даље отншли на ноље упутрашњег нроцеса у Аустрији , но што се чпнп да може бити задатак овога члапа. то је зато, што ова борба пма значење и за ваше спецпјално нитање којпм се овде бавимо. У данашњој Аустрији (Цпслајтанпји) признатоје начело народностп јаче но у Угарској, аЈто је, како се чини, поглавито за то учињено, да се идеја народностн увуче у службу аустријске источне полптпке. Двор мисли да ће помоћу Словена моћн лакше да рашнрн монархију на Истоку а аустријеки Словеви, нарочпто Чеси користећи се тим расположењем, нуде двору своје услуге за његове експансивве жудње, уцењујући наравно своје услуге за уступке, које на дому требају, и који им се заиста и чине. Тако је Аустрија, уз идеју устав ностн, и пдеју народности увукла у службу својој освајачкој политици: на дому даје слободу, да је може изван граннца лакше угушивати; на