Српска независност

БРОЈ 153

ЧЕТВРТАК 4 НОВЕМБРЛ 1882 ГОД.

ГОДИНА II.

ОРГАН НАРОДНО - ЛИБЕРАЈ1НЕ СТРАНКЕ.

ПЕ2Е 31 СРБ2Ј7: годину 24 дин., на ПО годинв 12 дин., НА чбтврт год. 6 дин. 34 ЗСТИ2 ЗЕИЉЕ Е1 ЕЈтНСВОД П:170ТСК7. ГОДИНУ 30 •РАНАИА, НА ПО ГОДИНБ 15 «р. На Ч.ВТВРТ год. 8 ®р. 31 17СТРС-7Г1РС27: . годину 15 ФОР. у ванк.. на по год. 8 ♦. на читврт год. 4 ♦. 31 СВЕ ССТ1ЛЕ 1РЖ13Е : . ГОДИНУ 36 •РАН., НА ПО ГОДИНЕ 18 •?., НА чбтврт год. 10 *р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ ПОРНИНОМ, НЕТВРТНОВ, н НЕДЕЛ.0В КЛ ТТГПДОЗ^ '-п А т; ^ -сг~*г

ургдвшшгво

АДИИНИСТРАПИЈА У КУБ.И Г. КОСТЕ ЦРНОГОРЦА ГОСПОДСА УДИЦА ВР. 7.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ ПРЕН ПУТ 12 ДИН. ПАРА ОД РЕДА, а ПОСЈВ СВАКИ ПУТ 6 ПР. за припосдано 50 пара дин. од реда. Румописи шалу св уредништву, а претплата адтинистрацији „СРПС2 2 2Е3132С2ССТ 2"рукописи не враћају се. непдаћена писма не примају (Ж.

Уредништво и админи« страција „Сриске Безави* сности" од 1«ог месеца на< лази се у „Једреиској" улици сниже „зеленог вен» ца" у двокатници г. Косте Црногорца проФесора, која има улаза и са госиодске улице између нове двока* тне куће г. Крстића иред* седника касације, и старе куће г. Костине број 7. Уредништво. ДЕЛЕГАЦИЈЕ I Делегаиијама зову у Аустро Угарској ону скупштиву, која се сваке године бар једном састаје да расправл.а ствари које се Аустро-Угарске — пе тичу, или би бар боље било и по ту царевину и њене народе, и по њене суседе да је се не тичу. Делегација одобрава огромне трошкове за заједничке ствари обе половине ћесаревине, Аустрије и Угарске, на војску, дипломацију и Фипанцију. Због величине, а често и сувишвости тих трошкова кажу маџарски шаљивци да су делегације управо „долегаћије". Цела Маџар ска разуме и, што је главно, осећа горку шалу те српске речи. Том шаљивом зои.ђом , том озбиљном шалом као да су Маџари наслутили, те се делегације од неко доба понајвише врзу око — српских послова: око Босне и Херцеговине, око Србије и Црне Горе. Заједничка војска ћесарева имала је у последње време посла само у српским земљама, на те је земље обраћала вајвише пажње и тамошња дипломација, и заједпички министар Финанције, наш „пријатељ" и писац наше историје, Вепијамин Калаија, као да не би ни имао никаква посла да није српских земаља, Босне и Херцеговине. Зато су и у последњим делегацијама, које ће скоро закљупити своје већање, најзапимљивије изјаве заједничких мипистара о срнским стварима, а ва нрвоме месту извештај, екстазе, г. Калаија о Босни и Херцеговини и о узроцима зимушњег устанка у тим земљама против аустријске власти. Познато је да је пређашњи везир ћесарев за Босну и Херцеговиву, Ј. Славија, кад су се пролетос делегапије састале у вавредну сезопу, да по други пут одобравају трошкове на угушење устанка, на питање о узроцима устанка одговорио, да је правп узрок у пш и:ш „тамош-

њег народа" да сс бије, да хајдукује. Уједно је признао да нпје бпло ннкаквог страног утицаја и да сс и Србија и Црна Гора црема устанку „лојално" понашала; пи управа земаљска није дала повода незадовољству, јер чиновници аустријски, и ако нису најбољи, ипак су добри. А шта вели сад Калаија ? У угарској делегацији одговориоје Калаије на питање извештача Бароша о узроцима устанка у главноме: „На то питање није лако у кратко одговорити и ако сам ја изодавна проучавао те земље и тако се могао брже разазнати тамо од другога. Устанак је имао внше узрока. Основа што је омогућила устанак то је антппатија, мржња онога народа, као и свих источних народа, на све што је туђе. Окупација сама по себи није узрок томе - *. Међу примерима те мржље наводн Калаија и Србију, која се неколико пута дизала, не против Порте, већ протпв својих владалаца „због установа што су их ови у Србији заводили". — Не зн амо , да ли је Калаија својим Маџарима хотимице ствар паместио по својој нотреби, илпмује збиља тако мало позната новија псторија Србије, кад може тако што неосновано тврдити. „Нема сумње да је устанак и споља подгреван. О једном таком узроку уверио сам се на моме путу у Босну и Херцеговину, тај узрок спољни долазио је од Црне Горе. Другог снољног утицаја нисам нашао, нп посредног пи непосредног". Ту спомиње Калаи/е онај пренос оружја кроза Србију нод пратњом оних Црногораца, што су их већином „српске" власти похватале и ' који је обновио наде устаника те му дао ногог жнвота. Кад се и ухваКено оружје тако опасно показало по аустријску власт у Босни. као што сам босански министар у тако свечаном часу нризнаје, да шта би тек било да је то оружје са својом пратњом збиља доспело у Босну и Херцеговину? „Мпого су нам нахудила", вели даље, „и два Црногорца, који после угушеног устанка дођоре у Херцеговиву да паговоре народ на покорност нашим властима ; један је то верно извршио , а други је бунио против нас. До душе, тог је после црногорска власт затворила и још је у затвору. Нека писма нађеиа код заробљених и после стрељаних устапнка читао сам у оригиналу, она доказују тесну везу нзмсћу уотапп-

ка и црногорског народа и пре и за време устанка. У тој вези, у тој непрестаној узајмнци налазим ја глаени узрок устанку. Но одмах за тим цризнаје министар, да тај узрок не би био довољан, да нису и друге прплнке изазвале устанак. „Чини се," вели, „да се наша управа сувише уздала у сталногт наше власти. — — Подчињени органи, који можда нису били најбољи (кад министар то каже о својим чиновницима, па још аустријски министар, то значи, да су ти чиновници билп не може бити гори), и који ку добнвене налоге криво разумели, аретерали су можда херу. Нема сумње да су у том погледу чињене погрешке; те су ногрешке у разним срезовима биле разне природе. тако да им је тешко у хватити краја, него су се из разних крајева стицали разни узроци од мањег значаја." Но све то не би било довољно да произведе устанак. да је било довољно војске. Зато треба пре свега држати тамо миого војске, V. • ће се онда лакше поправити и управа, онда ће бити бољи и чиновници, онда ће се моћи мислнти и да се народу помогпе и т. д. и т. д. — а то све значи ни више ни мање него — одобрите опет све трошкове па — мпрна Босна. Наравно да су делегације одобриле све трошкове, као што су до сад увек чиниле, а друго се од њих и не захтева. Ако се после покаже да одобрени трошкови нису довољни, онда ће се искати још, делагације ће опет казати амин, а народ плаћа — докле год може. Ако се опет нојави устанак, онда ћг. се тражити какви нови узроци, Калаија ће, или његов наследник, опет нрочитати делегацијама какав „експозе" о том немилом догађају, делегације ће тај књижевни рад опет наградити са неколико десетина милиона и т. д. док се не досади или народима ћесаревнне, или Босни, илп Јевропп. Да впдимо сад, какав је значај извештаја Калајевог по Босну и Херцеговину. СРПСКО УЧЕНО ДРУШТВО. „Српско Учено Друштво" пмало је свој годншњи скуп лане 22 новембра. Некада су ти скупови бивали јавуара месеца, за тим марта, па онда пред свршетак школске године; последњих година беше један — септембра, други октобра, а трећи новембра месеца. За ово-

ј годишњи скуп не чује се ништа кад ће бити: ваљда у декембру, или до године јануара месеца. На лањском скуну одлучено је, између осталога, о аоложају и бирињу секретцра ово: „Друштво пма секретара и пословођу. Први је уЈ реднпк свију друштвених издања и бележпик на састанцима поједииих одбора, управе и скупа. А други је благајник, бпблиотекар, архивар ј и руковатељ продаје друштвених I књига. Оба се бирају на годину дана. Плату им одређује скуп, из партије буџета на секретара, у 3284 ј дпнара." Унрави је остављено, да ту одлуку (као делимичну промену статута) поднесе влади на одобрење, па кад стигне потврда , да сазове ванреднн скуп за бирање секретара и пословође. А дојакошњи секретар да остане у дужности до тога скуиа. Сећамо се, да је на том скупу г. Стојан Новаковић изјавио, да та промена у статуту може биги готова за 14 дана, а секретар друштвени, г. Милан Кујунџић, рекао је, да ће за коначно извршење поменуте одлуке требати 6 недеља. Од то доба ево прође годвница дана: нигде скупа, ни од скупа гласа! Зашто је то тако? Ми мислимо даје узрок томе се| кретар. Он се растрза на толико страна. Нема тако рећи друштва у Београду, коме он није члан. А још еу стари Римљапи рекли, Шшциат еб(; ([Ш ићјуие ек1, (Ко је свуда тај нигде не досиева:. Па нн са давањем оставке секретарове као да ннје баш озбиљна ствар; он ту „и шиба и устеже." А шта је и иначе рађено у друштву за ову годину? Колико је на ма познато: Једна књига (Маку шевљеви „Исторпјски споменици") и два путовања, једно ради истра живања старина књижевних а дру го ради уметничкнх. Ми не уважа мо мало нп те послове, али зар Друштво са својих 15,000 динара, са бесилатном н беспроцентном штам иом није могло развити већи рад? У опште наше Учено Друштво од неколико година амо тако мало ради, да се већ мисдн да га н нема на свету. Па и оно мало што се радп, по једна по две књиге на годину, не разашиље се ни у свој народ, ни ученоме свету на страни, тако да нас стране академије прекоравају. како примамо њихове списе, а мп њима не шаљемо ништау размену. Мисли ли Друштво и даље издавати по једну књигу на годину, научнога садржаја, за стотинак учених људи? А шта нмају да читају осталн о до 6 мнлијуна наро да ? Што се не саставља и пети одбор „за ширење наука и књижевноети у и; Ј род ?" Зар не види Друштво да је његов утнцај на народ сведен на најнижу меру? Зар