Српска независност

5Р0) 154

НЕДЕ/ћА 7 НОВЕМБРД 1882. ГОД.

ГОДИНА II.

ОРГАН НАРОДНО-Ј1ИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ.

ЗА +21^:7: 4А голдну -4 днв., иа ао годицб 12 лин., на чкгврт год. 6 дин. 31 :СТ1ДЕ ЗЕШ1Е 31 Б1ЛЕ1Н:2:И ~СЛ7СТСХ7. ■а годину 30 •рдна&л, нл ао годннк 15 «р. на ч8тврт год. в «р. и 17СТ?а-7Г1?СК7 и годвну 15 «ор. у ванк.. на по год. » ♦. на чвтврт год. 4 *. 31 СЗЕ ССТИЕ -?Ж13Е : ИД ГП4НИУ »Р411.. НА ПО Г-ОХИНК 1Н . •}» 7КТВРТ Гпд, !'» «г.

ИЗ/1АЗИ У БЕОГРАДУ ПбРНМКОИ. 4ЕТВРТК0М, и НЕДЕЉ01 тата т^-шг >Т«ЛН1Ш1ТНО и адциниптрација V ку"еи г. Коств Црногорца господса удица вр . 7.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: цгвв пут 12 дин. пара од рвда, д посдв сваки пут 6 ПР. ЗА ПРИЛОСЛАНО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Руиописи шалу се уредиии/теу, а претплата адтимиспрацији ,,С ? П С 2 2 ЕЕ3182С2ССТ 2". ру1сописи нк иРА1чА .гу 1ЈВ. непиађена иисма НК нри41ају <ж

1

1

ЂУРА ДАНИЧИЋ доитор фплософмје, нрооесор велнке школе и члан учено га друштва у Веограду, члан јужно словенске академије у Загребу и руске академнје у Петроград_\, пнсац Ееликога речинка, облика и н.н хове исторнје, српске сннтаксе, речпнка нз књнжевних старина и других извр сних дела, нрви филолог у Срба и Хрвата и најодличнији дапашњн представник срнске књиге. одликован орденпма срнским : таковским III разреда, руским свете Ане, и драгоценим ирстеном од рускога цара, — који нам је ископао из заборава многе споменике наше славне нрошлости и најбол>е их критички на свет издао, рођен у Новом Саду о Ђурђеву 1825, умре напрасно у Загребу ноку између 4 и 5 новембра ове год. у 58 години свога века, на велику жалост свега срнског н хрватсног народа. Тело нокојниково бнће нре несено о трошку српске државе у Београд и ту сахрањено. Тако захвална отаџбпна одаје нризнање својим изврсним спновпма! Слава имену Даничићевом! Мир непелу његовом! А дела његова живеке док је српскога народа!

ДЕЛЕГАЦИЈЕ

Пре него што прпступимо нодробнијем расматрању Калаијевог извештаја о Босни, да још коју речемо о његовој историјској примедби у погледу Србије. Пнсац „историје Срба" рече, да се народ у Србији дизао против својих владалаца за то, што су ови „заводпди у земл,и туђе установе". А зна ли Калаија, којезавео турски устав 1838 год. ? Он као да мисли да га је завео кнез Милош. Но сваком зналцу новије иеторије српске нознато је, да су тај устав увели ондашњи српски „великаши" и протнвпицп кпеза Милоша и увели су га против његове вол,е, а уиотребили га протпв њега, као што сс впди пз догађаја од год. 183:). То нека с.1)*љ"л г. Калапју

као опомена ако и кад буде писао исторпју тога доба наставл>ајући свој досадашњи књижевнп рад; уједно може паучнти из тога нримера, да еу и народ и владаоци у Србнји само протпв оннх страних установа, које су рђпве по њега, као што је бно онај турски устав, а добрим устанонама ннје ннкад бно народ противан, ма оне и не биле у њега самоникле. Тако ће но свој прилици бити и у Босни. Но ако је г. Каланја у својој прнмедби о Србији ноказао погрешно схватање историје. у своме разлагању о узроцима устанка огрешио се аустријски министар не само 0 историју, него и о логику; његов извештај протнвн се у својој основи здравоме разуму. У ногледу нсторпјском њему се чинп чудно што ее устанак највише распално био у Херцаовини, н ако је аустрнјска војска ту земл»у скоро без боја била заузела. Из тога, као и из неких писама и исказа ухваћених устаника изводи г. Калапја, да је устанак нодгреван из Црне Горе. Но г. Калаија нри томе заборав.Ђа, да је Црна Гора Аустрији иомоша заузети Херцеговпну скоро без боја. Он је заборавпо, да је Црна Гора приволела херцеговачке чете на требињскоме пољу, да положе оружје бар. Јовановићу. Он је заборавио да је Црна Гора онда јемчила Херцеговцима да ј ће Аустрија одржати реч коју нм ј је онда задала. Он је сметнуо с ума, да Аустрија није иснунила свог обећања, што је у осталом њена стара навика нрема Србима у опште и што је од вајкада сметало њеном утицају на српскв народ. Њему као да није било ни на крај памети, да је то, по свој прилици, арви иовод устанку и да је то одузело влади црногорској сваку моралну могућност да свој народ заустави од сваког додира с устаницнма. То је основна обмана у Калаијевом из*ештају с историјског гледкшта. Још је омашнија страннутица ј којом је босански министар пошао ј у областн логике, здравог разуна. | Он вели, да је основа устанку уро| ђена мржња босанског народг, као ј и других источних племена, на све 1 штоје тцГ/в ; а овамо уверава с нај1 озбиљнијим лицем, безусловно, да ! сам чин окуаације није никако био узроком устанка. Може лн се човек жешће противречити ? Дакле, но логипи г. Калаија, народ онај мрзи туђе установе. а окупацију не мрзи. А чо. , мо, зар је окупација мч I ч

родна установа ? Може ли се замислити што туђинткије, што мрскнје него што је окупација, завојевање, туђом државом и туђим племенима? Г. Каланја као да мисли да је то само источним иародима мрско. А зар има на јевроиском заиаду који народ коме бн то било мило? Зар је и Маџарима била пријатна аустрнјска и руска окупација 1849 ? Г. Калаија кори аустријску управу у Боснн што се сувише уздала у „сталност ондашњих нрилпка". Но и г. Калаија као да се сувнше узда у сталн^ЈТ јевропских прилика кад не пг Јшља на вечнту истнну оне стар«, реченице: ћо(Не пић! сгаз 01)1 (дапас мени, сутра тебиј! Маџарски народ није већи од сриског, а нема нигде свога који би му могао бити у невољи као српски што има. Калаија је Маџар и л.уби свој народ више свега, но разуме врло добро н српскн; на нека се сети срнске погловице, да је свака снла за времена а невоља редом нде, и да медвед зангра иред свачијом кућом, данас иред српском, а сутра иред маџарском. Но нпје то једнна противност, нп;'е то једина несмпслица у Калапјевом нзвештају. Тек што је окрн ј вио Црну Гору, он одмах за тим > цризнаје, да су и погрешке нпжих чиновника аустро-босанске управе допринели да уставак букне. И ако не каже какве су те ногрешке, близу је намети, да погрешке морају бити нозамашне које нриснљавају народ на устанак. Но зато је Калаија бар толико искрен те казује одабраним нреставннцима своје земље, зашто су ти чнновнпци грешили. _Чини се". велн, .. као да се наша унрава сувише уздала у сталност (утврђење) ирилика". (Жао нам је што немамо стенограФскнх бележака маџарске беседе Калаијеве јер то је врло важна реч и може бити кобна по идеју окунације. Но и ово је довољно што нам довосе бечко пештанске новине у немачком преводу, а да је верно то можемо узети по томе што нема „званичне исправке"). Шта то значи ? По новннском извештају не мо же друго значити него: да се наша унрава није толико уздала у еталност ондашњих прилика, дакле и у трајност окунације, не би нпжи чиновници чиннли оних погрешака што су номогле изазвати устанак. Другим речма што је веће уздање аустроугарског чиновништва у „сталноет ирилика" и у трајност окупације тим

ће чиновници бити гори. Према томе би пастунпло најгоре стање, које се може замислити.кадби Аустро Маџарија сасвпм нрисвојила Босну и Херцеговину, кад би се окупација претворила у анексију, кад бн се иснунио најмплији сан цосестриме нашег „Вндела", старе бечке „Пресе." То је бар логична последица Калаијевог разлагања; а пошто он то јамачно није хтео рећи, то је очевпдно да је само лажни положај у којн се Калаија заплео, то се види, да је сама пдеја окупације неодржпва, лажна. На иоелетку, шта то значи, признати да су окупациони чиновници изазвали у:танак, а овамо уверавати, да сам чин окупације није узрок устанку. Мп можемо и веровати Калају, да сам „чнн окупацпје" иије узрок незадовољству народа; ал је довољан узрок томе то, што је та окупација аустријска. Јер да је окупација дошла од какве државе сродпе по племену, по степену развитка, по прошлости и будућностп, која би окупацију предузела само да помогне ономе народу у његовом еамосталном развитку и да не само да Босну присајединп себи, него и себе Босни: онда, иаравно, не би био „сам чин окупације" узрок устапку. А кад окупација долази од државе, која је сродна и свима н није нпкоме, која не предузима тај чин да иомоше ономе народу, пего, као што I је Андрашија прнзнао, да му наху,1и., да удари клин у српство, I а себи да накнади како тако из, губљене две провпиције, Ломбардију 1 и Венецију : у таком случају довољан је, јамачно, „сам чин окупације" да изазбве незадовољство у народу на и устанак; јер така окупацнја доноси са собом и нехотице рђаве чиновнике, доносн лаж и варање, као што је војничко новачање, и ако Калаија каже, да рекрутација није бпла узрок устанку, него само „ерество за агитацију," — није шија него врат. У тај лажнн положај снада н решење аграрног питања. И ако је то био главни основ и повод пристанку Јевропе у Берлину на аустро-угарску окупацију, ипак то Калаија само узгред помиње, па још велп, да се тамо народ и не брине за то и да је задовол,ан са наредбама. И то је врло несретна обрана окупације; јер, ако није тако, ако је то обмана, онда минпстар сам признаје да Аустрија нити хоке нити можс то ннтање решити; ако је пак тако, ако је народ у нстину