Српска независност

РР01 155

ЧЕТВРТДК II. Н0ВЕМБР4 1882 ГОЦ.

ГОДИНА II.

ОРГАН НАРОДНО -Ј1ИБЕРАЈ1НЕ СТРАНКЕ.

-ЕЕЕ 31 :?ЕЕ.*7 : КА ГОЈИНУ <4 ллн., НА ОО ГОДИНЕ 12 АИН., НА ЧЕТВРТ ГОД. 6 ДИН. ЗА :СТ1ЛЕ ЗЕШ1Е 21 Б1Л313^:^ п:л7ст:к7. МА годин7 30 »ранаса. на ПО гојине 15 #р. нз чвтврт год. 8 «р. 31 177Т?:-7Г1?:Еиа годинг 16 оор. 7 ванк. на 00 год. 8 •. на четврт год. 4 •

а* готичу чл

31 :ВЕ :СТ1Д -?"=и.ЗЕ : *н.. нд по гогичг 1« »р. к

тктчрт рој. !п »г

ИЗЛАЗИ V БЕОГРАДУ ШРНИШ, ЧЕТВРТКО«, и НЕДЕД.О*

уткдни 1пт во е

1!«пч«ггрц|*1. р <гча ГОГПОДСА 7ЈИЦА В". 7.

Коств Ц рногорда

ЗА ОГДАСЕ РАЧУНА СЕ: ПРВИ ПУТ 18 ДИН. ПАРА ОД РВДА, А ПОСДВ СВАВИ ПГТ 6 ПР. за припослано 50 пара дин. од ркда. Руиолис* шалу св уредмиштшу, а претплата адтинистрацијш ..СРССКЕ 2Е31В2СВ0СТ 2"рукппиги ив враћају ск. не11лаћена писма нк прималг се.

Уреднипттво и админи. стр :1ција „Српскс Незави-. сности" од 1ог т. мес. на» лази се у „Једренској улици" ниже „зеленог всн-. цч" у двокатници г. Косте Црногорца проФесора. која има улаза и са господеке у.шце између нове двока« тне куће г. Крстића пред« седника касације, и старе куће г. Костине број 7. Господа нретплатници, који еу се ирсместили из досадањих својих ^танова, нека буду тако добри, те нека нам.јаве улицу и стан у који су се сместили. ка« ко би с° могло нарсдити да им се лист тамо односи и предаје. Уредништзо. ДЕЛЕГАЦИЈЕ XI Кад аавршисмо пре)1ашп.п члчнак, мпшл.асмо да смо тим завршпли п свој и.чвештај о најповијој мени у политици ћесаревппе према Боспп и Херцеговппи, те зе спремпсмо да се мало позабавнмо око друтих, не мање крупнпх и значајнпх пзјава осталих заједничких аустро угарских министара у делегапијама. особито око изјаве мпнистра спо.ђних послова, гроФа Калнокпје, и око одзива п расправе што им је у том особите врсте преставпшптву та изјава дала повода. Но судбина, или управо, аустрпјска делегација нпје тако хтела. Онај исти дан кад смо ми свој чланак II о делегацпјама дали у штампу. тај истп дан био је у тој дезегацији опет врло запимљив разговор о Босни и Херцеговини па, наравно. и о Србијн. у некодпко заним .Ђпвнји но нас в од самог извештаја Калнокијевог, тако да не можемо на ино а да том разговору не посветимо један засебан чланак. Разговор се заподео прнлнком извештаја о трошку на окупацију за год. 1883. што га је аустријској делегацији поднео делегат Др. витез Грохолски. У опште је пословпи ред у делегацијама тако занлетен, да ни "аме делегације у својој замисли вису заплетенијс, те тако може једна ствар да дође више пута на расправу. У овој су расправи учествовалп нозпати далматннски родољуб др.

Клаји1|, неки Тауше, и чувенн „по: л>ак" Ото Хаузиер. Др. Клајнћ пре сиега честита себи I што је влада учинила но љеговом лаљском нрсдлпгу, на којн се Ка лапјев преходпнк ннје нн обазрео, ј те је премегтиза тсж нпте вла^е ; Посанске из Бсча у Сарајево и поделнла војну и грађанску управу; хвалн цзбор особа којмма се та управа покерпла, н то је у толнко учтивпје од г. КлајнКа што бнсмо се могли заклетн. да му је нолнтичка или књнжевпа прошлост н. пр. барона Федора Николића нсто толико иозпата колнко тајне кнтајског језика. Но као самосталан човек и члан највише контроле владнне уме оп н да замери и да критикује. Говорећи о аграрпом нитаљу рече, протнвно мнш .Ђешу КаланI јевом, да Је то пптаље у свој областн окупације једно те псто п да је глапно зашгититн сел.аке, рају ■ (сад их зову закупницнма), од самовол.е властеле, бегова. Оа је н 1 протнв колонизацнје, јер сувпшак ; земље вал,а чувати за природни ј прираштај народа босанско херцеговачког. „Окупаннопа полптпка", велп др. 1Глајић. повела се против но вол.п народа Аустро-Угарске. Да лп ће јој бпти добар крај. то је још сумљнво. ал' ће свакојако бити од користи ако се бар према балкапскпм државама будемо понашали с добром вол.ом. као што је то заједннчка влада и обећала". За тим завршује далматннски родол.уб свој говор изјавом. да има пуно поверења у Калаија. на који се комплименат овај. напавно. врло ласкаво захвалио одајућу хвалу своме нреходнику и признајући. да његова нолитика до сада ннје имала никаква успеха, па у својој смерно сти толико је искрен да се и не иа1 да скором уснеху. На први поглед примећује се у Клајпћевом говору нека протпвност. века неприлика. Оп овамо не може а да не иризна. да је окупација предузета против вол>е свих народа у ћесаревипи , а онамо изјављује своје пуно поверење у Калаија. који је, као што је и овомнриликом отворено изјавио, рскао да има ., много година" од како је ов присталица те политике. Сад настаје питање, је ли и др. Клајпћ био онда противан политицп окупације кад су јој, но његовом мишљењу, били противни сви пароди ћесаревипе? Јамачпо јесте, јер ипаче би изабранпк , народа водпо политику нротивну ;к.-л>!1 тог.1 парода, а то бн бво нај

већи полптпчки грех у уставпој држави, тако да је то управо моралиа немогућност. Па кад је тако, шта га је нриволело да сс сад нриклања окупацијн и да изјавл.ује своје пуио новерење Калаију? Јамачпо то није могао учипитн никакав усаех министров, јер овај сам нризнаје да га нема. Да су пак то могла учпппти обећаља у извештају Калаијевом, пи то не верујемо, јер виделпсмо, какав је тај пзвештај а то је могао све разабрати и Др. Клајпћ слушајући тај „експозе". Сва незгода п негрилика у којој се | Др. Клајпћ валазк у томе пптаљу ј проистиче нз лажног ноложаја хрвгЈТск*- нар. странке према окупацији и пз њених неприродппх и саможпвих пада у ту политику. Свакојако је зазорпо да полптичар с такнм „родол>убним" претенспјама, као што је Др. Клајић може да изјављује тако свечапо своје пуно поверење човеку, који је ј*вно изрекао, да оп у Воснп не прпгнаје да пма сриског народа во само босанског, ва ипак да може остати и родољуб. То је неприлпка, то је управо трагпчност не само хрват { ства, вего и сваког другог племена ! словенског у Аустрнјн. Јошје занимл.ивијп говор Пољака | Хаузнера. Он оиомнње даје вазда био противан политицн окупације па и сада, н вели да се Калапја предаје обмани ако се узда у добре последице те политике по АустроУгарску. Он само за то гласа за трошкове. што увнђа да је скоро немогуће сад одмах напустити Босну, и што се нада. да ће доћи време кад ће и влада ћссарева увиј дети да нема куд. него да устуаи Восну Краљевини Србији по цену вОЈне, трговачке , поштанске и телеграфске конвенције. на при.таку пруј сно-немачну. 1 На то аримећују .. Бечке Опште [ Новине": -Говор делегата Хаузнера у тоI кико је значајан. што се њиме први пут векако званично износи на расправу онај у новије доба опет често разлагани предлог, што гаје РистиК на берлинском конгресу иредложио. да се Босна сједини са Србијом"! Истина је, да се г. Ристић у \ Берливу заузнмао за сједињење ! Боенеса Србнјом,али — „биће мало ј разлике, ја" — ве у смислу Хаузне| ровом, ве онако као што се нрн| впђа бечкоме листу, и нпкако не ио ј цену војне конвепције ва прплнку пруско немачку! Око тога су се мож-

да трудилн они велики српски државници који су насљедили г. Рнстића. а с каквим успехом, то нм је овом прнликом, о којој је реч, дао разумети сам Калаија, не налазећи за вредно нп да се упушта у разговор о томе нредмету„Г. Делегат Хаузнер", рече Калаија, „стунио је на једно поље, ва које ја не могу поћн за њим''. То је све. То је тако јасво да мора убости у очи и пајвећег прнјатеља окупацноне политнке, н најбезазленијег желатеља и просиоца босанске невесте — у Србијп.

На гробу ^енерала Скобељева 1 -

(Свршетак) Скобељев још није био сарањен кад су ови дубоки уздисаји избијали из прсију ритерск <>г Запада! А колпко да је, као што је. и топа.т и силан овај ииив срца Франауског, правда и истина иалажу нам да забележим >: 41 он није усадм>ен! И Инглеза — ти горди сииови гордог Албијпна — и они су узели и држали реч над сандуком ђен. Скобел>ева! Нека би се с тога и овде чуо и упамтио њихов глас и њихово — с.гово најгробно\ г М'»Агрни свет није тако богат у јунацима 41 би могао лако чрежалити такзог је4Н01 какав беше: ђен. МихајЛО ДиМНтријевиЋ Скобељев ( л Тће Ишев - ) .,Скобел>ев није био пријател. нашој Инглеској — 'л ми би се на сву ирилику имали да брааимо неког дана од његове навале — ми ипак жалимо . искрено жалимо. што иема више. живог, смелог китешког Скобелева.... Има л»уди који су | у каквим будућим менама и ироменама Русије одређивалн Скобгг^еву нааолеонску улогу. Судбина. свакако хтела је другаче. и црна ће земља скоро тхокрнтв једног од оних што деле срећу с несрећу државама и народима. Скобеље*. међу,тим. остаје - Скобељев Побе40носни и . : јер се он предао само )едном победијоцу — гмрти!" (.Тће ОаИу ^е\ув и >. п Јуче је Руснја изгубила Миханла Димитријевића Скобел>ева — човека којн ; је, у ово паше време, више но икој другн Рус оличавао ону огромну снагу коју саставља ираво срце. тело и дух, те земл>е: јер је то бно воћ у коме се нал;.' зила и прсливала ретка способност војника са ретким одушевљењем патријота! Скобељев је био узданица оне >народне странке - у Русији која је, од незнатбих почетака пре иола века, ево достигла судбоносне размере и кадра је да стане поносно до самих царева. Овом капиталу Скобел>ев је додао један можда још већи Он је био војник кога је војска иајвише волела. и који би у даној прилици извесно имао за собом срдачну. ако не к Фанатичну, потпору ове чврстс и издржљине снагс Посматрана у овој светлости, смрт таког једног човека пење сс до висине правог нсторијског догађаја: јер, ма да би се хил>аду разних ствари могле десити које I би отклониле ирилику зановл- појавуњеј говог сјајног ђенија онет сви осећамо да је могућност била ?у. као и да је ј оиа ево изчезла за навек. — Сама смрт, нак. Скобел>ева у најбољим годинама, јесте доиста са свим и. ненадна . и пада ( на свет снагом каквог потреса. Ире само I неколико месеца она позната изјава ње-