Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

6 СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВ

не оде у ону даљну епоху, кад државе још нису биле постале, тако се целом свету у ХУП веку чинило да се не може у науци напредовати ако се не одговори на теодичка питања.

Од куд зла на овоме свету Јели по нужди уређења васијоног и организма човечијег помешано зло и несрећа у човечијем животу # Па каква је цељ злу“

Одговарање на та питања почиње нешто после Шекспира. Оно је постало права научна манија. Филозофи су се трудили да објасне питање лођичким законима; богослови тумачењем светог писма и светог отца; правници и једним тим и другим начином, државници историјом, и то у решавању тог општег питања предходио је научењацима ХУП века велики инглески песник. Усвојим дивотним трагедијама, показао је Шекепир једини истинити начин којим се така питања морају решавати.

Од времена Сократовог нико није боље од Шекспира схватио значење велике изреке „познај себе,“ изреке која је уједно и поука иистина. Професори на универзитетима оживели су Аристотела; италијанске академије (лоренцовог времена) Платона. Дошао је ред на песнике, они Сократа васкршавају. У човеку, У његовој души, у организму његових осећања и страсти лежи узрок његове среће и несреће. Ту треба тражити узрок добру и злу.

Које крив Лиру Ћерке његовег Не, он сам. Ко је упропастио Тимона 2 Његови при-

__јатељи паразити“ Не, сам се упропастио. Где

је узрок несрећи Отеловој 2 — У болести њетове душе. Где је узрок пропасти Шајлоковојг Јели у мудрости Порцијиној или у окретности Ђасанијевој 2 Није. Узрок је у самој болести Шајлоковој. Треба дакле испитати тај непознат свет у човеку, ту чудновату силу, што зовемо душом; треба, да је боље испитамо, илустровати поједине њене елементе, поједина осећања п страсти; изнети страсти у њиховом развоју од првог почетка, кад се појављују као обична осећања до њихове највеће силине, кад су у свом бесу у стању чуда чинити.

Карактеристична је врлина младости смелбет. Старац се често диви плановима и предузећима своје младости. Више знања и искуства стеченог често обичнога човека а још чешће ђенијалне људе, чини страшљивим. Нај-

ћи песнички замишљаји најузвишенији вешЖачки планови, обично су плодови младости. Шекепир је после „Ромеја и Јулије“ написао оне велике трагедије у којима је узвишена појезија са психолошком истином на дивотни начин спојена, али ни у једној од'отих трагедија није предузео да реши онако велико — смемладости, у својем „Ромеју и Јулији“ латио; а т. ј. да опева љубав, од њеног првог још несвесног шапутања са природом која се истом буди, до њене валовите силине, кад јој, као некој надземној сили, обично изуметци човечијер разума не могу одољети; да представи развиће љубави од њеног невиног играња са сузама и уздасима безпослене момчади и девојака, до ужасне крви у гробници веронској, пред којом истом, мудри и добри Лоренцо стиче упрепашћен убеђење, да је љубав „нека већа сила, која му је све планове осујетила 1“

Но није, се Шекспир задовољио само сва решењем тог великог психолошког питања. Он је, као практичан Инглиз желио да његови читаоци стеку и једну практичну поуку, коју би смо могли скупити у ово неколико речи: „Чуј младости, у љубави ти је живот, али ти је и пропаст у љубави, ако на разум заборавиш. Страсти треба држати под уздом разума; и

мо рећи — огромно питање, каквог је се, у |

љубав је страст, не буди јој роб; али пе буди јој ни тиранин јер љубав није обична, страст.“

Љубав припада младости па зато је мла-

дост најрадије пева и најлепше певати уме. Само песници који су љубили и док су љубили, умели су плести неувеле венце богињи своје страсти. 4

За Петрарха веле да је и у старости сонете писао, али му само они сонети имају свеже дражи и истине, које су у младости из 0сећања истекли. У старости богиња љубави узима плашт богословски као Беатрича Дантеова или капу Филозовску као Гретха Гетова.

Да ли је Шекспир љубио кад је посао дивну трагедију „Ромео и Јулија“. |

Једно питање место одговора.

Можели бити младости без љубави“ Ако и тог има на свету онда је та младост, —60лест; из ње се неће развити човек а најмање геније. -

= = Б 3

Савременик Шекспиров, лорд Бекон, није са већом обазривошњу прописивао правила како треба обављати експерименте на пољу Физичких наука, него што је обазривост песни“ кова, при аналисању љубавне страсти у трагедији „Ромео и Јулија“.

Рекао би човек да пред собом види вели коги скрупулозног природњака, који обазриво мотри на све прилике и услове под којима њетов експерименат најбољи резултат показати може. Ове што би му сметало, брижљиво је уклоњено, све што је потребно, унешено је сама 1доја великог оснивача индуктивне методе за неколико година антиципирана су од савременог песника. И песник пеихолог, као и сваки други научни испитаоц мора се, пре но што пређе на посао, ослободити предрасуда ; мора бити на чисто са појмом ствари коју аналише са правим њеним именом ит. д. да се по олштој навици не превари, те неузме нешто друго место оног што хоће, љуску место језгре, име место ствари. „Таоја #01“ играју важну улогу у жи“ вотуи радњи човечијој. Ниучему се човектако често не вара као у имену !

Чувај се да не мислиш да је љубав и оно што није; пази, да тим светим именом не назовеш ону болест што обично са првим наусницама дође, па се изодјече у празним и неуспешним уздисајима. Зар је оно љубав што Ромеја који се „загледао“ у хладну и горду Ружу, тера од света у шуму да тамо „свежу јутрену росу сузама мложи, а пару облака, паром својих уздаха Ф“ Шли се оно туговање Сакришпана за лепом Анђеликом која Роланда љуби а њега мрзи, сме назвати љубављу па ма „јадиковање черкеског принца било тако тужно да је могло горе ломити и тигрове питомити ма му се низ лице ваљали валови од суза « из груди излетели ватрени уздаси као пламен из вулканских гора“. ( Аријост 1) То није љубав: то је болест која има своје име — сентименталност. Права, истинита је љубав само онда, кад је израсла из два срца; кад својим венцем од ружа притеже срца човека и жене.

Химен је право име бога љубави, а сватовад (епиталамијум) прави говор његов.

Рађање п развијање те праве, истините љубави, имамо у трађедији Шекепировој, а песник је као што рекох удесио све прилике, удесне за процес те страсти. Љубав припада младости, јунаци трагедије су у првој младости, Ромео голобрадо момче, Јулија црнооко девојче од 14 година. Љубав милује тихоћу, месечину, песму славујеву; радња се већином креће у тој атмосфери. Љубав као страст јача у борби са препонама; прича о дугом не пријатељству Капулетовића и Монтекића добро је дошла песнику. Млога обазривост, ве-

Ц о 5, | [| лика разумносто

и песник је Јулију што ју је у Брук талијанско небо под кој | Е бав најбурније 5 НИ рошки живот у Италији са свим својим грубим и твавињ странама дошта, су песнику. из италијанских прича као врло удесна штафажа за његову трагедију. Још је требало скратити време радњи да развијање страсти јасније буде, требало је унети хумори дати живота споредним карактерима, да драмска радња, докле гледаоци посматрају развијање главних јунака, не малакше. т -

Хоћемо ли приступити тим главним јунацима трагедије |

= = т

Може бити да ће требати, да јеш нешто споменемо. Ми смо се навикли, читајући и гледајући данашње модерне драме, да нам још у првој сцени јунаци сасвим готови, савршени скоче на бину. Отуда досадност и дуго време у театру, јер по првој сцени већ закључити можемо какав ће свршетак бити. Код Шекепира јунаци се развијају пред публиком.

Не само страст него и носиоци страсти, развијају се и тако рећи расту. То се види на Ромеју и Јулији, на овој последњој више и ако је радња кратка и брза. У развијању та два главна карактера ове трагедије, на први поглед, падају у очи три важне епохе. Џрва епоха траје до састанка, на балу у капулетовој кући; друга епоха траје одотог саетанка до брачне ложнице, а трећа од прогонства Ромејовог до свршетка радње. У свакој тој епоци јунаци су другчији. Ни у једној нису више оно што су били у предходниј или што ће бити. доцније. ас

_Уу првој епоци видимо маркиране разлике у карактерним нртама Јулије и Ромеја; у другој то двоје младих стапа се у срцу, мисли и страсти, па бисмо рекли, да се и карактерне црте њихове стапају као што им сесенке ноћу, према месечини укапулетовој башти стапају. Чини нам се, да јунака нестаје и да само страст, само. љубав говори, и да говори у ритму, У ком се љубав вазда љубила са хармонијом природе и песме славујеве. Поред уздисаја који одлећу из млађаних груди да се скакућући преко у пола успаваних цветова, сј едине са музиком славујевом и издану тамо далеко у ноћној тишини једва чујемо ситно шапутање разума са усана, Јулијиних што нам показује да у њеном срцу још није баш сасвим нестало борбе, да је она ишшак паметнија од свог дратана.

Ту у ту другу епоху долазе најлепше, најдражије сцене ове трагедије: састанак у башти, жудноочекивање Ромеја на ноћиште: растанак у 10жници Јулијиној. Гервинус је одкрио у тим главе низмгмоментима ове—друге—тепохе облике лиричке песме: у првом разговору на балу, облик петрархичног сонета; у оном меланхоличноме монологу Јулијином, кад призива „ црну госпођу (ноћ) да похита те да јој драги што скорије дође, облик епиталамије, или свадбене песме, а у растанку у ложници, један од старих облика лиричке песме, како се певало још од трувера у средњем веку.

Како је кратка ова друга епоха у развићу радње, а како је нагло, бујно развиће страсти љубавне ! Јунаци игре, опијени заносом, љуљушкају се на крилима љубави ; узде су опуштене ждралу. Шублика почиње зепсти да вилински ат не однесе сретне драгане. Овде је моменат кад излави добри Лоренцо да интерес публике заступа у радњи. На инглиском језику није никад што лешше написано од тих страница у „Ромеју или Јулији.“ Рапави инглиски језик добио је у тим дражесним сценама лепоте и

љупкости италијанскога говора. —

у: средњевековни ва- |

же вемљи крила страсти. ДЕ | је У . 2“ аминио безазленијом него. · епосу нашао. Благо и- —