Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

„СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.“ 7

Шрогонство | Ромеово завршује ту другу _у развићу радње. у | агедији. Видовдан љубавног јунаштва. Љубав, која је до овог момента била анђелског | божанска, губи своју светињу, али, као оно с! неба прогнани Арханђел у Милтоновом " спеву, у својој силини показује још својунебеску домовину. Као ветар из одрешеног Еоловог меха јури она не обзирући се ни на шта. Неприја"тељство Фамилија, (Капулетове и Монтекићеве) крв рођака, поштовање родитеља остају као слаба превиђења овог пакосног, неправедног, подлог евета, на друму, којим ждраловита љубав јури. И саме јунаке ухватила несвестица и неко страховање од брзине кудће то све изаћиг пита се, за моменат пробуђена Јулија алим она немоћна да узду страсти задржи. „Неслути добро“ муца упропашћен отац Лоренцо.

Шта мари ! Напред ! љубав се већ узвисила над блатавим земним светом; у лету јој је "величанетвеност ; у презирању ситних интереса овога света њена је светиња и етичка важност. Напред дакле !

Приметимо узгред. Може бити Јулијина и Ромеова љубав није онако узвишена као Гретхина и Фаустова, али је човечнија, дражија, и већег ефекта. Непријатељица светским правилима и интересима ћивтинским, она опет није онако грешна као Гретхина. Њено коло не ваља се преко лешина и крви блиских рођака: мајке, чеда рођеног и брака. Она се узвишује над земљом али не лети од ње далеко. Она воле да се врати земљи па ма јој она и гроб била.

Шекепир је живео у веку религијозних револуција; Гете је живео у сред социјалних покрета. Шекепир је у младости својој имао нешто Филистарског, Гете је и у старости и-

мао доста „буршовеког.“

Трагедија „Ромео и Јулија“ има једну карактеристичку особину. Брзина њене радње јошт у средини свог развоја, испуњава гледаоца и читаоца мрком елутњом. Шекспир није хтео остати дужан публици и недати јој преставника у самој радњи.

Ту удогу посредничку, као што рекох, врши отац Лоренцо. Он заступа кор из класичких игара драмских, и његове пророчанске речи стапају се са запетим осећањем публике у оном моменту кад страст најбешње тутњи. „Тћехе утојеп Фећећев ћауе угојепћ епаз „Апа пићејт бгиширћ Фе; НКке Пте апа розудег „„ ХУећ аз («ћеу К!зз сопвште.“

„Тако силна радост у сили пропада

И у својој победи издише; као што се

Ватра и прах у пољупцу поједу.“

Но није само важан моменат у овој тратедији што од почетка ове треће епохе (мене Ће извинити за те називе и поделу) љубавна страст излеће са хоризонта земног, јошт је важно и то, да од почетка те епохе почињу разлике карактера Ромеовог и Јулијиног јасније искакати на видик. Од сад управо може бити говора о Ромеу и Јулији посебице. Довде се могло само о љубави говорити одавде треба говорити о јунацима (Ромеју и Јулији).

Дошао је критички моменат за љубав Ромеову и Јулијину, кад треба највише јунаштва. Крв рођака (Тибалта) пала је; цела се капулетова породица заклела да Јулија пође за Париса; Ромео је прогнан; венчање је било истом јуче и тајно; Дојкиња, стари јатак о љубавној крађи изневерила на најподлији начин; све се то скупило у један мах. Ко ће бити јунакг коће осветити љубав и брак Ромео или Јулија Свакојако и једно и друго јер у делима великог песника нема ниједне личности која не ради на победи наравствених начела. Али је Јулија активни, прави јунак.

Б - (СОвршиће се.)

Моменат најважнији.

ЋЕ ЕВОЛИ А а а ВЕЛИКИ СВЕТ.

НОВЕЛА ГРОФА В. А. СОЛОГУБА.)

Је Роброштт.

1

(Је те соплал“, Ђеац таздив... (Познајем те, лепа образино...) | великом позоришту била је игранка под ИЕ Паркетне ложе сјале су се од раскошно искићених женских, а пред њима су стојали официри, па су се удварали и ласкали младим лепотицама. Официри су имали на себи „домино.“ Остраг се орила свирка и чуо се жубор од водоскока. По дворани и по степеницама ужурбала су се господа у Фраковима и са округлим шеширима, и официри са шареним перјаницама, а око њих су се устумарале и гурале образине, разне боје и облика.

Било је весело у томе метежу.

Забава та давала се у очи нове године.

На све стране се на игранци чуо разговор, смех и радосни усклици. Само су два човека прилично равнодушно посматрала то весело друштво. Један је био висока раста, у црном инглеском Фраку и прилично у годинама, а други је био хусарски официр и имао је једну звездицу на нарамици.

Оног првог није занимала игранка под образином, јер је већ био сит таких забава. Видило се на њему, даје видео месојеђе у Млетцима и игранке у операма паришким, те да му је сва та пуста хука нешто обично и досадно. Око усана лебдио му је злобан осмех, а одбијао је од себе свакога својом хладноћом.

Друг његов, још бујан младић, није се такођер добро осећао у том друштву, али из са свим другог узрока. Он је пре кратког времена додељен једној гардијекој пуковнији, па је сада први пут на игранци под образином, ма да је шест месеци у Петрограду. Све, што је ту видео, изгледало му је ванреднои чудновато.

Једна образина у црном домину, што се шетала сама по дворани, приступи к њима, поклони им се, па рече старијем:

„Добро вече.“

„Добро вече,“

„ја вас познајем.“

— „То може лако бити,“

„Ви сте господин Сасјев.“

= „Погодили сте.“

Прни домино окрене се к млађем:

„Добро вече.“

— „Добро вече.“

„Ја вас познајем.“

„Може бити,“

ж) Гроф Владимир Александровић Солотуб (боллотубљ) родио се 1814 годице у Петрограду. Пореклом је из Литванске. Био је-државни саветник и служио је као виши чиновник на разним местима по Русији. Поред Пушкина, Љермоптова, Павлова, Бестужева, Гогоља, Салтикова, Писемског им других, и он је један од знатнијих писаца новије школе, који су у Русији били прегли, да истисну туђинске угледе, па да оснују народну књижевност, Почео је писати 1841. године. Написао је много повела и приповедака, које су се радо читале и у којима понајвише износи мане „великог света“ аристократских кругова. Најзнатније му је дело ромап „Тарантас“ (руска путничка кола), у коме веома занимљиво претреса стање рускога друштва у педесетим годинама. У његовим списима огледа се пека туга, која је још од Пушкина прешла готово па све белетристичке производе тадашњег времепа, а природна је последица опдашњег запуштеног и опалог стања у Русији. Особито је вешт у цртању појединих карактера и све, што приповеда, верна је слика из живота. Прев.

„Ви сте господин Леонин.“ „Јако је.“ „А ви мене не познајете 2“ „Не познајем.“ „Шта 2 Доиста ме не познајсте 2 „Не познајем,“ „Збиља ме не познајете 2“ „Доиста, ја вас не познајем.“

Сафјев се насмеја грохотом. — „даиста је чудновато, како се код нас на северу брзо схвати дух маскараде! Могу себи представити, како морају уживати сва та господа и госпође. Ти кукавци шетају се туда, као да су

на Невском проспекту, па поздрављају своје:

знанце и зову их по имену.“

„Али какво је управо то уживање на тим маскарадама 2“ — запита Леонин наивно.

— „О, млади човече!“ одговори Сајев подругљиво. „Теби су још многе ствари на свету — загонетка и тајна! Тајна маскараде — то је тајна жена.. Њима је маскарада нешто велико. Но, што си тако разрогачио очи у мене 2 Слушај. Овде има много госпођа из виших сталежа и из средњих, а има их и таквих, што не спадају ни у који сталеж. Многе су овде без икакве цели: ато су најнесносније; сад си баш видео једну такву ; по највише су

„врле“ домаћице. Друге на против развију овде какву љубавну сплетку : ова хоће да наједи мужа, а она опет да се освети неверном љубавнику. Оне ту траже само оног, кога требају, а за нас, драги мој, не хају оне ни најмање. Најпосле их има још незнатан број так-

вих, што су их довеле амо частољубиве намере.“

„Како то2“ запита Леонин.

„То су најотменије. Видиш, драги мој, све су те удате и имају своје мужеве. Оне их не љубе баш бог зна како; али одликовањем мужева својих одликоване су и оне. Под образином да се много што-шта рећи, што се отвореним лицем не може казати. На игранци под образином може се Фином шалом или нежним ласкањем задобити заштита каквог човека од уплива. Погле само, како су се оне госпође у црном атласу обесиле о раме оним достојанственицима, па их уверавају о својој љубави, Веруј ми, сву ту љубазност удесило је ли њихово оштроумље. Ти још не знаш, смерни мој младићу, ти аркадијски пастиру, од какве су важности жене у образованом друштву, и како је прорачунан сваки њихов осмех !“

„То је жалосно,“ — примети Леонин.

„Шта помаже! Тако је свуда.“

У том тренутку приближи им се образина у красном домину, што је био ошшивен црним чипкама, а држала је у руди киту свежа цвећа. Она прећаше Сајеву.

„Добро вече, руски Мефистофеле! Кога си сад покварио 2“

„Тебе, лепа образино.“

„Ји се не даш поправити, Мефистофеле. Ти остајеш вазда неумољив, подругљив, хладан. Јеси л' био увек такав, Мефистофелег Зар те никад није обмахнула никоја жена 2“

Сафјев гризаше усне.

— „Мене не може жена обмахнути,“— рече „Не верујте му,“ настави образина окренув се Леонину; „то је опак човек. Он вас

вара, а доказиваће вам, да ништа није лепо на

свету. Ако још дуже останете код њега, из-

губиће за вас плаве очи и плава коса еву своју драж.“

„Плаве очиг“—

„Та да, ви знате ваљда

што су синоћ биле у позоришту, у другом ре-

рече Леонин зачуђено,

оне плаве очи,

ду десно. То су оне очи, што вас у Коломни“) сваке недеље нежно гледају, кад играте мазурку.“ ж) Шредграђе у Петрограду, које пије баш тако лепо

ни елегантно.

у по Ава