Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност
љивија
„ОРИСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
ЛИ
„Чудновато Је .. . мишљаше „еонин. По онен месеца хтели сте да се жените, али вам је писала мајка из Ореља, да сте те да она с тога још не Ваша је мајка добро
још сувише млади, одобрава вашу намеру.
чинила. Велика је то неразборитост, кад се тако млад човек хоће да жени . 4 —__Али од куд знате ви то свег“ — за-
пита“ Леонин. Домино се смејаше под образином.
„О, то је моја ствар! У осталом, ако желите, могу в долазим из Ореља, где су ми приповедали о вама. Ја пак живим на свом добру код Курска.“
Домино се смејаше опет, ухвати неког звездама и орденима накићеног дебелог госпо-
вам рећи, да
дина испод рукем изгуби
ваљера и образина. Млађани играчи водили су поносно своје уморене · играчице "испод руке. Игранка се већ приближивала крају. Леонин је већ двадесет пута премерио све дворане, па све у залуд. Нико се није“ зауставио код њега, нико није ни мотрио на њега. Већ су му клецала колена од умора. Био је зловољан, па је већ хтео да иде кући, јер се сетио, да му ваља сутра рано на веџбање. Једило га јеи то, што ће моћи само мало спавати. Намрштио је чело и набрао обрве. Али сад му сена један пут указа у дугом реду столица пред њиме — домино са црним чипкадга.
Хај, реците ми само, за што у атмосфери, што окружује лепу женеку, има неке магнетске силег Срце Леониново познало је одмах
јемо све положају, у коме се налазимо. Мора-
је реч, што је човек прозбори, обично глупост. Ша тако. је било и сада. | „Овде је страшно топло,“ рече он. _ КГ — „Даб, рече грофица; „врућина је, ва пара је овде. Пау ми је ЕУ па и ови 4 људи. да се угуши. ва, јузе као и данас, данас као и јуче. рите л' Францускиг“ „Говорим,“ рече Теонић Пе настави Француским језиком: „Ми сироте жене, ми смо најјаднији. Ки на свету. Морамо да кријемо најлеп ше осећаје наше душе; не смемо да изрази= мо наше најлепше мисли и тежње. Ми жртв; 4
мо да живимо с. људима, које не трпимо, морамо.
се с њиме међу светином. ЈЕ „Ко је та образина 2“ запита Леонин збу-
њено.
да слушамо речи без сми=
сла и осећаја. Ах, да зна-
те, како сам сита свих тих.
Сафјев се осмехну, па
" госпођа, све те господе-
му одговори отежући гласом: „Грофица _ _Во—ро
тин— ска.“
„Није можно ! а;
она ме и не познаје.“
_А кога не познају те
тоспође 2 Друга послап не- | мају, него да тубе туђа имена, да распштају ко је у кога заљубљен, и ко кога мрзи. То им је најзанимстрана. живота.“
„Чудновато !“ мишљаше Леонин. „Грофица, једна од првих госпођа печувена са
лепоте пи љубазноса свога огромног и-
троградеких · своје сти, мања и високог друштвеног положаја, приметила је мене, спротог официра. Она обраћа своју пажњу на мене, зна да ја хоћу да се женим. Чудновато, веома чудновато! Шта | се то ње тиче 2 Ја не одлазим у отмене кругове, | седим код куће кад не | идем на војничко вепба- | ње, а извозим се к Арми- | диновима само недељом у |
|
вече. А грофица овима и не долази у походе. Шта је се дакле ја тичем 2“ Леонин се на један пут осмели. Метне свој домино преко руке, пође необично одважно по дворани и посматраше смело го-
Бора у Црној-Гори и Албанији. (Слика Ф.
же ми груди цела та блистава смеса. Па нам се | "још пребацује, да нисмо. кадре осећати ни љубити! Али где сваки мисли са= мо на себе, може ли се ту што осећати, може ли се ту љубити“ 2 ј
„Наравно,“ рече Леонин збуњено, „тде сваки мисли само на себе, ту не
:
може бити љубави. Али ја мислим . -мени се
чини. _ ја сам уверен
. Али за што мисли– ти само на себе“ Нису еви људи тако покварени ! Ваља потражити оне, који...
Жвјержише.)
Има племенитих душа, ко= је су узвишене над друтима. Шраве љубави мора се још наћи, иначе би живот био у опреци са 60 жијим законом. Ако мисли те гро... ., ако мислите, милостива. госпођо, да. нема правог и чистог осе ћаја, и да га не може би=
пи о ји
спође по паркетним ложама; ове пак, посмотрив унифФорму његову, од њега.
окренуше равнодушно главу
Сасјев је стао пред неком празном ложом скрштених руку, те се задубио у тешке мисли.
Међу тим је свет тумарао горе и целој дворани. образина овамо и онамо у одмереном реду; из ћутања њиховог видело се, да су то незнатне образи-
Друге су опет викале и јуриле, а за њима се надала несташна омладина. У споредним дворанама седила су многа господа и госпође, па су вечерали и частили се шампањским
доле по
Велики део шиао је
вином.
Било је три сахата после по ноћи. Света је очевидно било све мање. Још су се само овде и онде појављивали по где који парови ка-
| хаљине огледала се нека дивна елеганција. Наслонила је главу на малену руку. Изгледала је уморна, али је сваког очаравала својом | љупкошћу : цео красни створ њезин, па оно немарно седење на столици, изражавало је неку неописану хармонију. :
Леонин јој дршћући приступи,
„Јесте ли сами“ запита је бојављиво.
— „Да; уморна сам, страшно уморна.“
Обоје у Брата
— „Ви се ваљда не срдите на мене 2“ поче грофица.
„0, ни најмање !“ Леонин се збуни ипроклињаше своју страшљивост. Ни једна мисао не паде му на ум. У таким случајевима прва,
Ју – А > | грофицу под образином. У свакој бори њене
ти, онда се варате.“ Чинило се, да је образина е дивљењем слушала. младога човека. Да ли (су јој речи његове биле необичне и чудновате, пили ју је занимала каква нова. мисао — доста, даје изгледало, да јој нешто јако узбуђује душу. „Ви се. варате,“ настави официр: „у животу има много лепота, има много насладе.... Сликаретво и музика, ђенијални умотвори, узорита дела. · У животу има много лепога Ја сам истина још млад, али сам видео већ много дивних ствари на свету. Пре свега женске ! · Шта има лешшега од жен- | ских 2“ | „Женска је,“ прекиде та образина, „еа- | мо онда лепа, кад је млада и кад се мушкарцима допада. „Кенска је човеку идол докле је год лепа — а кад нестане лепоте, и сам обожавалац песмева свог идола. Џа шта онда остаје = — ништа! И онда нас још псују, и ка- | жу, да нисмо кадри осећати ни љубити,“ | „Али вас ипак љубе“ — одговори Леонин бојажљиво. ги :