Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

СРПСКЕ ШЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

Куршумлија и њезина дрква. у ногим ослобођеним кр ајовимг Србије.

Куршумлија лежи ла утоку Бањске у Топлицу, на левој обали Бањске а па десној Топлице, у једној дољи међу бреговима, по опет на једном малом платову, или још боље рећи, па једпој тераси. Бањска јој долази с југа, из Марице планише, а Топлица са северозапада, пспод Копаопика, управо од села Рамништа. Лицем је окренута Б југу, и упрла је очи на Самоков, вис који је гледа у теме, поред кога жубори брзо Бањска речица, к око кога се пролила толика крв ерпека у прошлом рату, Иза леђа јој, северпо, дивотпа долина топличка; западно јој Тијовац и Чупдра плапина; југонсточто ддравац, леви кљуш Самокова; шеточно, па једном голом брду, развалипе од цркве. |

Куршумлија је било гњездо арпаутско; у њој је живео им владао сам чист Арпаутип. Овде су били пајстрашнији. м, управо рећи, независни.

Куршумлија није ново место; опа је постојала и у најстарија времена; али како се тада звала, о томе још "не могу да се сложе учешш старпнари. Тако једни мпсле да је овде било римски Наттеит, други пак држе да је овде морао стајати Еелех. Пре Немање, п за време Немањића, звала се Топлица; доцније Бела Прква;

а у новије време Куршумлија. Ме | У Топлици била је катедра јепископека, коју је основао св. Сава.

Шеточно према Куршумлији: на једпом голом вису на левој обали Топлице, а према ушћу Бањске, стоје развалине од једце велике цркве. Од ње има сада скоро читав храм ш на њему кубе, потом спреда, на уласку, једна четвртаста кула, читава, п нешто мало зида од друге, северне, која је срушена пре тридесет година. Између ових кула и олтара с кубетом, нема сада ништа, све је порушено, а кад је, пре дваест година, Хан овуда пропутовао, он је видео осамнаест корака дугачку „тађу“ којој су сводови још цели, и каже да је међу ова два пирга био улазак са сводовима.

Овеједрква,или боље рећи, манастир, она пста: » отљуд Миколње оу Топлнуи, их оустн реке Кликске“ што ју је зидао Стеван Немања. Зидана је туглом (циглом), као што се у Новој Србији зове. Од ппргова до крај олтара, дугачка је 28 корака. Широка ће бити четири хвата; а висока је врло. Нема облик крста, али место оних поткапина за певнице, имала је, на јужној страни олтара, једну засебну поткапину, на свод. сада обрушен, која изгледа као неки олтар за се, само мањи. У преви пема пикаква живописа; све је затрвепо. У јужном читавом пиргу, који на врху има, са страна,

скетлго

по три прозора, најшре један већи, па испод њега два.

мања, имају остаци живописа, по чему се може судити да ово нису биле звонаре, као у цркава на западу, него куле у којима је какав свети отацимао исповедаонецу или што друго од службе црквене. Људи, вештији овим стварима, зпаће пресудити за што су управо били ови пиртови, | Ђез сваке сумње, ово је једина српека прква која је имала две куле, и ово је тим значајније што је она. једна од најстаријих цркава наших, задужбшта. царска. Црква је. кажу, била покривена словом, које су Арнаути. не знамо кад, поскидали и у пушчана зрна прелили, те отуда пи Куршумлија своје име добила (јер куршум значи олово.) ; (ве податке о Куршумлији узели смо пз студије Мите Ракића: „Из Нове Србије“ која је угледала света у листу „Отаџбини“ за год. 1880. Куршумлију пам је цртао у акварелу наш сарадин професор Стева Тодоровић год. 1877. зими, за време ратовања, када је полазио оне крајеве.

Бора у Дрној Гори и Албанији.

Природа је човеку час мати час маћеха, Кад бесни било водом било трусом било буром — руши и обара што тод не може да одоли њезипој дивовекој снази.

У тако беспило природе броји се пи „бора“ ровни северописточит ветар, што бесни по кршевима далматинесвим. прногорским и арбанашким. Обично је весник „боре“ ваздух необично сув, небо је ведро, само што се по главипама брда павешали облаци које парод зове „заставама.“ „Бора“ душе као кад топови грме у даљинш кад замлата, тешко опоме кога нађе у пољу, на вису. Док душе пе сме ппко из куће,

Чувени цртач Оловенин Фрањо двјержина, који је пропутовао балкалпско полуострово пешице, насликао је призор који је гледао својим очима у Прпој Гори из једне пећине у коју је умакао од „боре.“

Пастири су осетили да иде „бора“ пасу нагли ста-

вихо-

зом низ плашину, Полу Главишу, да спасу и себе и своје стадо. По „бора“ их је сустигла. Пастиреву жену с одојчетом у руци оборила је „бора“ тик на ивици од провалије. Срећа те се једпом руком дечепала за стену те је заклоншта чедо од стоке што је погла доле као бесна, У трепутку највеће опаспости пастир је одбранио своје. Да спасе жепу, дете и стадо своје испречио се он према, амбизу а сузбија стоку. „Бора“ риче — козе врече за јарићима. У тој дивљој хуци — застаде „бора“ 342 часак — и пастир беше спашен, јер утече са својим ш стадом у једпу оближњу пећину.

У пределима где „бора“ бесиш повија се свако дрво по њојзи, куће су са севера без прозора п чврсте као бедеуш градски, димњаци су особито вешто удешепи а кров је притиснут тешким камењем, — Њивице су им ограђене бедемима од камења — да „бора“ пе здува с њих и опо мало шлодше земље. 3а опе сиромашне краје:е је „бора“ љута напасти таман што она мишиће, павали на њиве и баштице нека пољска буба те хоће ла их опусти. Жепе и деца млатају по ваздап по овој пемапи — све дотле, док опет пе дуне „бора“, Таких мука не пати спротиња ваљда пигде у свету, као што Пати у тим пеплодним крајевима.

Кад се само сетимо, како паш народ који живи у тим врлетним али сиромашним крајевима одолева не само у борби за свој опстанак. но у сред те очајне борбе поси високо заставу слободе бранећи је вековима пото. ком крви своје — онда морамо двојином већма поштовати тај најупачпији ш мукотрпши ограпак наш.

Српски ослободила. Скулптура. вајара Петра Убавкића.

Од времена генијалнота Димитрија Петровића вајара и ливара, ми Срби нисмо имали вештака од ове врсте уметности. Петар Убавкић учио се вајарској вештини о трошку српске државе прво у Монакову а затим у Риму, где се и сада бави по откуда ће се по вестима у београдским листовима скорим вратити и настапити у Београду. |

Окудптуру ову радио је Убавкић још 1876 у Мопа-. кову — а узео је па живота свога парода. У маленом народу као што смо ми морају и производи вештине да

| буду тенденциозни, да војују за велику народну мисао.

Да уметнички пропзвод може да буде и лепи да војује — то је показао славни „Матејко својим сликама из пољске историје. Мисао коју је хтео Убавкић да пзрази својом скулптуром јасна је а схваћепа и изведена је тако вештачки, даовајрад показује вештака од великога дара.

Но свом приликом имамо да приметимо само узгред пешто. Српски уметници који се уче о трошку државе могу да живе за своју вештину док су по академијама па наукама. Када дођу кући у своју отаџбину не могу да живе од свога уметничкога рада — јер је српека публика још далеко од тога, да цени уметност и да даде вештацима посла. Отуда сваки српски вештак мора да има пеко занимање које ће га хлебом ранити -— као уметпик радиће када и колико доспе. Ко жели нашој уметности напретка, мора желити и радити на томе да се н, пр. српска влада постара да српски уметпици могу постати професори средњих и виших школа без да пскажу да су свршили који Факултет но мросто као свршени академичари. Но ово је врло замашна тема — којој ћемо скорим посветити низ чланака у листу.

« ЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. |;

— У Стутгарту, накладом књижаре Ј. Г. Котеа с уводом М. Бере-а, одштампано је ове годише прво издање Омирове Одпсеје у преводу Јов. Хајпр. Фоса од год. 1781. 0 тим новим издањем, које је са свим слично првом издању, хоће да се прослави стогодишњица Фосове „Одисије“, Пре тога превода покушавали су Немци још у 16. п у 17. веку да преведу п у стиховима и у прози тај еп; али ни један превод није био достојан оригиналу. „У то доба“ тако вели Брих Шмит у свом реферату о тој прослави: „беху два књижевна епохалша дела, превод Шексптра од Шлегла, и Омира од Фоса,“ Као год некад у пас, тако се и опда у Немачкој купили претплатници у напред ; на Фосову Одисију скупљено је по целој Немачкој двашаест стотина претплатника међу њима стотина у Бечу, педесет у Минхену а у Берлину — седамнаест, Пе треба ни ми баш са свим да оборимо главу.

— Лудвиг Фрице предузео је себи, да преведе џ

да изда све индијске драме Од тих драма изашле суд „сад, пакладом Крнета Шмајцнера у Хемницу (у баској три свеске, У првој је: бакунтала, у другој: Ратнавал или Низ бисера, у трећој. Мрикакатика или Земљан: колица. Р. ПШишел, професор сапскритског језика па Кил оком свеучилишту, хвали те преводе као особите, и пре поручује их најтоплије. У свом реферату о там пре водима, У „решвеће Еипазећале, примећује Пишел, ди су од свију источних парода само Инди имали народни уметничку драму. Хинеска је драма повела у дијалогу Јапанска, — до сад пемо приказивање са текстом кој: објашњава — тек је у зачетку свом тако исто и позоришна приказивања на Јави и осталим Супда-острвима, У Перзији се тек у повије доба налазе трагови драме. а ти су слични пашим средњовечким мистеријама ј приказима патње Христове као што то н данас у Обер амергау-у, у Баварској бива. Семићани пак пису имал своје оригиналпе драме,

= Хинпеске народпе песме, Накладом универ. зитетске књижаре Карла Винтера у Хајделбергу изаш ле Су год. 1880. хипеске народне песме, Ши-кинг“, ко: је је са хинеског језика превео п протумачио Виктој Страуес. У тој књизи има осим народних, још и канон: свих песама, а њихје око 483. год. пре Хр. скупио Кош. Фуције. Песме, — има их 315 — су врло старе. још из међу 12. — 7. века пре Хр. У тим се песмама, види да су стари Хинези са свим друкче мислили и радили пег. данашњи; особито хвали Х. Хетнер, који у „Пешвеће Еладазесћаш“ о њима ресерира, њихову лиреку вредност У тим се песмама пева породичап живот, бол и сласт“ љубави, радост, певоља, рат и лов; алш све пежно п чисто, час болно, час радосно, час шаљиво и досетљиво () преводу велш референт, да је најбољи, што га де да. нас у светској књижевности има,

— И Јапапци имају свој народни роман. Тако је др. Ф. А. Јупкер-Лангег бивши управитељ медицинске школе у Кијото превео „Мидзухо-гуса“, пиринџиг класи који благослов доносе. на пемачки. Та ј књига изашла у Липеком. пакладом Брајткопфа и Хертла, г. 1880. Професор В. Шерер хвали тај ромат, ла је пуп пајлешше поезије. За сад је изашла прва свеска под насловом „верност поданика“. :

— Немцима не умакне из вида никакав научан спо меник. Тако сад излази: „Во ћеса Вађђииса“, збиј старих Мидрашим (пословице, сравњивања. апеклоте | примери), што је др. Август Винше превео и издао Отој Шулце у Липском. Прва свеска „Мидраш Кохелет“. У тоз је збиру стављена рабипска мудрост, као што је у Тал муду. Талмуд серазвијао од 30 тод. пр. Хр. до 900. после Хр. Књига је та на свакт начин историјски епомени! од пеизмерне вредности.

— Учитељ — вештак самоук. Имали емопри лике ла видимо ових лана радове вештака самоука Јо сиса Мрасковића српског народнога учитеља у те јановцима у Срему. Мрасковић израђује резарије 0; дрвета крстове, оквире и т. д. тако лепо и вештач ки, да би тај рад био на дику и изученом вештаку | камо ли самоуку. Архидијецезална вонзисторија препо ручила је Мрасковића свима црквеним општинама ! манастирима за резотипе од дрвета. Сад су омиљен оквири око слика од дрвета, а ти се оквири раде | торњим фабрикама само за око, а чим се кудну о шт пуцају шп ломе се. Ми смо видели један тавав оквир | изради учитеља Мраскевића који лепотом пртежа и со лидном израдом вреди далеко више но фабрички произ води од оте врсте. Можда ћемо добити прилике да ов радове прпкажемо и сликом.

ПИ АЊУ Ж „1088 ХЊИГЕ. 28 Ио 995 5 ВУ о 52 5

Милета. Приповетка из српекога живота. Написа. Петар Деспотовић, (Прештампано из „Родољуба,“ Шадање књижаре Милшвоја Каракашевића у Сомбору М. 9-на, стр. 317. Цепа: 60 пов. или 1 диш. 20 пара,

Зимовање у леду. Приповетка Жила Верпа Издање књижаре Велимира Валожића у Београду. М.5-на стр. 88. Цена ! дипар или 50 нов,

ле Јидештасе г0т. гдавезвсћеп, „бата ритјве. Уоп 5: топ бапојеше, Лотбог. 16-па, 32 стр. Цена 10 нов.

Силоан и Милена. Роман Милована Видаковића 16-па, 192 стране. Издање књижаре браће М. Поповић: у Новом Саду. Цена 7) нов.

Ргауо, ртагтећко-прга те пазе. бофта 1ТХ. 5гегаћ 959 Зрђјеј 1881. 80. фрпја. Јабаг: једаприг зрабод тјехес« Руеђрапа слепа: 4 то. 50 п. па обти ро сауеи:, ог. па додети ап. сатеште. Хпртћот, рискат иствебјет

руаетић иветкот па дофти 2 јог. 25 ћ.

САДРЖАЈУ: Српској читалачкој публаит, од уредника: = Забава: ! Никол. —- Преводи: Велики свет, новела трофи В. А. нрајева: Иг путничке бележнице 1. Први пут у Београду од С. В. ШП. — Песме: Приморкиња од 8. Ј. Ј. — Појна:

Студије: Јулија од проф. Свет.

Штумауџева Ћерка. риповетка Срлогуба тревод Саве Шетровића. —

(. — Песме: По вечерњој киши, од Милорада 1. 11, — Нритина: од М. О—ћ. Уз наше илустрације.

дика Ш. П. Његош. Александер Обреновић. Варош Куршумлија од проф. 0. Тодоровића. — Српски ослободилац скулптура Петра Убавкића, Приморкиња. = Уз овај број тде "а; табака разниг огласа, као

Јулија.

Шалање и власништво штампарије А, Пајевића,

===> Уредник Стеван В. Поповић, 52

Бора у Црној Тори и

из сраскога живота од О. В.П. Из разни; Зарад здравља Т. ол др. 1 Књижевне белешке. Нове књиге. — СЛИНЕ : Зла Албанији од Ф. Звјержине „корице“ томе броју Штампарија А. Пајевића у Н. Саду.