Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

г ј

и 15

лан

БА БАЕЊУ, НУЋУ УНИ Крваце

Младе свлких 16 длид ид два уптака тавлака,

Нови «зад 2. егуста 1881.

о ЋУ = 240 __5 аде из )

2 во је већ друга година како усу се госпођа Босиљка и Љу<' бица доселиле након емрти покојнога Романа у Ч., малено убаво местанце крај Дунава.

Гол.

Цена их 8 мес. 2 ф, или 6 дип. мн и О Веи 12

1.

Б]

| ран живот. Е али он постаде на његову | несрећу шумар и дође ето сам себи главе. ' Шта вреди што су оне зликовце похва| тали, па је онај један платио главом а

| више нико не поврати. Па бар да је то дете дочекао п збринуо. Оно истина остало му је лепо од оцаа и властелин јој „је одредио помоћ док се не уда, али тек | друго је то кад је отац жив,

И у тим мислима осетила би добра

мати

| ти

"тоспођа Боса двојином јачи терет на себи. До сада је била она томе детету само али сада му је она п отац и мајка. | се говорило:

| дај му своје чедо, јединче своје —- а ко | зна шта га чека = Башти је то данас изи| шао чудан свет! Састану се, узму се тако | | двоје па често не саставе ни пуну годиони други труну на робији — кад њега |

ну, па онда опет свако себи. 'Пога чуда није било док је она девовала. Али т младеж је онда бпла сасвим друкчија. Није ту било да се заволу чим се виде. Знали су се онда годинама, заједно су расли, заједно су се играли и у школу ишли, па су се кад су одрасли, истом онда обегенисали. ЈИ све је то гледао пи отацип мати својим очима — и шта пи шта пута то и то је једно другом намењено. О љубави није ту

За тако тешку рану, као што је била ненадна и грозна смрт Романова, нема лека. Време је истина најбољи лекар, залечи је, али се ожиљак познаје до века.

Госпођа Босиљка купшшла је у Ч. ону лепу кућу крај потока, у сред баште пуне липа и мириснога јоргована. Да нису њих две женске душе саме у кући, пустила је госпођа Боса у онај кућерак, што је до лагума, некога сиромашка надничара са женом п децом.

На маленом дрвеном доксату своје куће седела би госпођа Боса лети пи с јесени са каквим радом на крилу, па би често мислима својима блудела по далекој прошлости. Не један пута би помислила, како је то у животу људскоме да по неки мало добра запамте. Бива тако да се несрећа наклати на некога те га прати од колевке па до гроба. А по неки је опет целога века сретан баш као да се родио у кошуљици. Да је среће, зар би она тако сада самовалаг Кад помисли како је имала краснога мужа, ал не даде му Бог дана. Па бар да јој је којом срећом брат жив. Шта

+ ДР. Ђорђе Максимовић, бив, варош, Физикус сомбореки,

у било много спомена. Знају се, узму се а љубав дође после и сама од себе. А сад се то сасвим окренуло на другу. Он из Баната а она из Срема. Виде се први пут у веку она се допадне њему а он | њојзи. Бајаги заљубили се једно у друго. Док длан о длан а они се већ и узели! Бож' опрости иде ти то сада баш ко на вашару. Онако није ни чудо што им тек после свиће пред очима кад је већ доцкан. После су им крпве проводаџије п не знам ко =-е ал тако је то. Сад је ваљда некуд пи друга планета, кад се свет тако окренуо на горе. ;

У таким мислима госпођа бп Боса сва претрнула кад је | помислила, да је и њезина | Љубица данас сутра па девојка на удају. Истина да је још млада, тек је узела седамнаесту — али све бадава, | ту је већи она. Дуго неће

већ трајати, јавиће се и њој-

зи срећа — п онда, онда ће

то битп од свију тешки тре| нутака најтежи тренутак у | животу госпође Босе. Камо | њезине лепе среће, да је Бог | њу примио пре Романа, па | је данас не оп морила та тешка брига. Тек бадава је то,

и шта је пута она још пре

- толико година слутила, да ће . га кад кад снаћи ма каква несрећа у том

опасноме послу његовоме. Да је, Бог да, још у школама пош о другом ставом. Шта би му фалило да је изучио био богословију; онака људа какав би то био попа! Та живио би сто година како је то ми-

Кад помисли, да је Љубичина срећа сада

у њезиним рукама, уздахне горко. Данас |

је тешко и с мушком а камо ли с жен-

се за њега, упути га — па ти дође туђ човек из света, бајаги срећа је, е сад по-

ском децом. Човек роди, одрани га, брине |

друго је човек а друго је

жена, та он ју је родио — он би се знао најбоље пи састарати за њу. Но Бог се брине сиротама — мислила.

је госпођа Боса а Љубица је паметно дете. Огрешила би душу кад би рекла, да је она досада што урадила о својој глави

—