Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

лави сеансе | =“

_ СРПСКЕ ПЛУСТРОВАНЕ.

та Н Н')

а да то није било по вољи њезиној нани. Та ваљда не ће ни од сада. А друго, имао је њезин покојни отац толиких пријатеља, све честитих људи, који нису за боравили на његово спроче ма да њега нема. Кад већ дође до чега, наћи ће се ти пријатељи на помоћи. А. напослетку опет Бог срећу дели. „Не бива ти ништа без божије.

Док се госпођа Боса тако из дана у

дан тешко бринула, није Љубица ни слутила откуда ничу силне боре на челу ње зине добре нане.

Љубица није била више дете кад јој |

је отац погинуо. Несрећа очева потресла је кћер у дубини душе њене. У први мах

беше јој да је то као неки тежак сан.

Тек кад је видла да су јој оца спустили

у раку — онда јој јад пао на срце. Са |

очева гроба довели су је кући готово у по ла мртву. Сутра дан осванула је у врућици. Пуних шест недеља дана борила се њезина млада снага дивовеки против ва“ труштине што је претила да ће јој сагорети живот. Већ је грануло мн пролеће, када је госпођа Боса могла рећи: хвала Богу спашена је!

"Тужан тужноме није од утехе, зато је! пустила Љубицу, да се прво мало смири

"вом Савком. Савка јој је била другарица по годинама, а добро п весело девојче као.

у девојачкоме срцу. Љубици је лакше кад се исплаче на очевом гробу. дна то и госпођа Боса па је пушта, јер боље да се дете и истужи, него да јој сузе падну на срце.

0 ускреу су дале Роману по године у сеоској цркви па су се преселиле у УЕ

Љубица није никада живела у свету она | „је горско чедо, срна која треба истом да

ве препштоми међу људима. Тешко се одвојила од шуме у којој је одрасла а још теже од очева гроба у коме јој лежи све благо њезино. |

Хад су дошли у 4. Љубица није три

месеца дана крочила ногом никуда из КуУ- |

ће. Госпођа Боса се била већ тешко за-

бринула за своје чедо, Боли и њу смрт |

та њега једнога имала је на 0али силом сене може ништа.

братовљева, воме свету

у тихој осами њихове куће па ју је по) У)

сле нешто силом нешто и милом одвелау. грк-Отеванову кућу и упознала са гркосо

У ЊЕ "тица на грани. Чим су се Љубица и СавОд те тешке бољетице ваљда јој остао

п онај сетан вео штојој се кадшто надне- |

се на очи као лак облачак над ведро не-

2 · 2 бо. Но човек је тврђи од камена а олаго-

словена младост одоли п најтежем удару

у животу.

Љубица се брзо опоравила у мирисномо

торскоме зраку. Ова прпрода дахнула је са пролећа новим животом. — Но како је

то јадном спрочету било сада све друкчи- |

је. Бисерне росне капљице по шумскоме цвећу биле су њојзи сада сузе, што их шума лије за њезиним оцем којије шуму такђ волио и неговао. Славујева песма била је туга шумеких певача које је 18008 ман бранио и чувао од оштрога кљуна

кобинота п од зуба неситога лиса. Пао

кад поветарац раном зором или тихим ве-

чером заљуља лиснате круне стогодишњихо растова и букава то грање чисто јечи од.

бола а кроз лишће као да бруји из далека тиха, мртвачка песма: „Со вејатими,“ Куд год погледи све је опомиње на ми-

жени за љубав — и да му ко дође на диван. Лети га по подне готово пи не "отвара —- полије га, простре меки ћили- |

лога родитеља који је њу љубио као очи.

у глави. Сада кад га је изгубила, сад тек осећа шта је имала у њему. Често пута украде се сама из куће

да је нико не види па се упути на његов |

гроб. Падне на побусану умку, обавије руке своје око храстовога крста п неизмерни бол јој испуни душу. У томе часу нај волила би да је увањ у тавноме гробу. Шушка плане у долу, пуцањ зајаокне п пробија се кроз планину Љубица се тргне и задрхће, стари храстови повијају пред њоме своје гране а из лиснатих круна као да се чује шапат: не бој се, ми смо ту — верни другари твога оца! Плашљива срна претрчи на прескоку, стане и зипрне за часак у девојку на гробу ловчевом, савије у честу и само што се још

чује тихо кршкање сувади. да лаком срном отме се Љубици око далеко знад брегова до у то плаво небо — и са њега као да је гледе очи мајке њезине. У срце се прикрада над — та она није сама сасвим сама на овоме свету, — још су топле груди њезине добре нане. Та ево је њезина нана и сада грли, моли и приклиње да устане са гроба, да не убија себе кад нема помоћи,

Нада је рајски цвет кога је Бог усадио у човеково срце а пупољак му је

"мало по мало к себи.

ка виделе, одмах су се и заволеле, као да су заједно одрасле.

Грк Стеван је био први трговац у селу. Кућа му је на гласу од старине. Покојнога Романа је знао одавна, лепо су се пазили ма да су се ретко виђали. Грк

(теван је истина долазио до Романа када. „је узимао по десетак ланаца шуме те сек'о | дрво за градљику и за огрев по спахиње

ској шуми. Али има већ десетак година како се грк (Стеван не бави више том радњом, јер је нешто отежао. Сина Милана дао је на школе а иначе нема кога ко би га прихватио ; јер осим Милана п

Савке п нема више деце. А ако ћемо нашто, |

човек је лепо стеко па му није ни нужде да се бакће више толико, кад може лепо да живи и од својих „грунтова.“ Оно мало дућана што још држи, то је више

мац на кожње канабе па проспава по један сат у оној лепој хладовини. ЏИ грк-тевановој жени је мило што

се Романова сестра пи сипротица доселила у њихово место. Имаће п она кћи јој

бар друштва. У месту слабо п има бољих

кућа, једна да реку нотарошева и попова, |

алш с поповом се не живу најбоље, нешто

рад општине а п поша је некуд чудна. жена, нико њојзи није раван. Љубица по

(авка биле су не само другарице — него су се за мало тако сљубиле као два пупољка на једној петељци. Није било дана да нису биле заједно, што једна замисли то друга заусти. У чистом девојачком загрљају веселе Савке дошла је и Љуосица Из дана у дан па је бивала све живља. На пригревици сестринеке љубави ОСавкине развијао се у Љубици нови живот као пупољак на Ју тарњем сунцу. Љубав је тајанствена моћ која разгања тужне и црне мисли. Љу-

бица је љубила Савку као да јој је ро-

ђена сестра. Од миља једнако су се носиле, једнако су се чешљале а често су

У једном кревету спавале па кад се за-.

грле и срце наслони на срце, а опо се две чисте девојачке душе слију у једно, | те мислиш да су једна душа у два тела. | Савка је била у свету. Била јечаку Бачкој у Оџацима у школи. Била је ваљда

већ десетак пута са својима и у варо па јесенас кад су Милана први пут водили горе на школе чак и у Пешти. Онако жива и разговорна кад почне да прича и описује Љубици. шта је све видела, — Љу_бица би је слушала три дана и три ноћи · без престанка. -

"је Љубица после по године знала све то на изуст, а чинило јој се да је она са (јавком све то видила и сама. Познала је свет како се свет огледао у срцу њезине другарице —- и свет је тај био тако леп, да је допста милина човеку што је жив.

А. шта ће о томе свету тек да прича '" Савкин брат Милан док се данас сутра врати из Пеште. (Савка се радовала своме "брату — радовала му се и Љубица ма "да га није никада ни видела. Кад су се њих две упогнале, Милан је био већ на школама. Но зна она њега из сестриних разговора, зна му сваку длаку на глави, као да га гледи пред собом, јер га је (авка сто пута описала другарици од пе"те до главе. Једнога дана уранила је Савка пре зоре "па је дотрчала Љубици,

— Погоди Љубице шта је новог Сутра долази Милан из Пеште, писао нам

је по грк-Марку. — А да знаш само ко још долази с њиме, — одмах би ме по" љубила.

рече Љубица заруменивши и притиште врео пољуб на другаричина уста. |___- Долази Рајко Божић — јуриста,

Миланов најбољи друг па ће бити целе " вакације овде. Ух Боже, ала бих волила да је леп! А ти Љубице 2

—- Ја не знам ни Милана ни Рајка | рече Љубнца —- та ти знаш да ја не познајем још ни једнога младога момка на свету.

— Чувај се! — прећаше Савка враголасто — кажу да су пештански ђаци

први момци!

Сутра дан изиђоше сви пред лађу, није шале долази грк Стеванов син кући са ' школа. Чак и господин натарош су се по-

дигли да га дочекају. (Савка је силом до"вукла п Љубицу. Х

| Лађа стаде а из њих испадоше и Ми" лан п Рајко.

| -

| Милан како пзиђе полети оцу, мајци ни | сејп у загрљај. Од тешке радости није " другога ни видео. Рајко је стао мало у | крај, бајаги се нешто освртао за пртљатом а у истини је чекао, да та Милан прикаже својима п осталом друштву.

Још се ЏШештанци нису људски ни одморили од путаа већ је у Ч. настао нови дишвот, Узбунило се све село. Прве суботе чула се са пгришта на сеоском брегу нова песма сеоских девојака:

„У Милана коса смеђа У срце ме вређа —

А у Рајка коса врана На срцу ми рана. Еј!

Чује то и Милан и Рајко, ћуте али се поносе. Оавка их задиркује како су евим сеоским девојкама завртели мозак п чак се п попова Мица нешто распитује ва њих.

У прву недељу били су Пештанци у пр“

| Пе. 6 1 || (2 Ј - Р Савка је умела тако лепо да прича, да

— Пољубићу ја тебе и без тога —

А 1