Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

ЈГ _"

_ СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ,

сретно. Блага јој не треба. Остављам јој све моје имање. Сестра јој је богата, а платила је скупо своје богатство; али била је њена воља — ја нисам своје кћери ни на што гони“

«# то су њене речи. — Ти си тада био у јони школама, па си онда стао у војнике и ниси дуго видео моју Надинку. Али Надинку и њену дојиљу Савишну одвела, је њена сестра сад у Петроград. Сеетра њена удала се за неког великог господина. Видиш Мишо, то би била за тебе девојка, као ни једна друга! Било јој је тринаест година, кад је отишла одавде, а ћерка је моје пријатељице, лепа је, добре нарави, није размажена, ни раскалашна, а има и красно имање, премда не велико, али без дуга. Да, Мишо, то би била невеста за тебе! Видиш, ја бих била само онда сретна, кад бих могла тебе усрећити. Немој да се срдиш на мене, ако ти морам који пут да рекнем и по коју непријатну реч. Веруј ми, драги мој, ја то чиним само зато, што ти желим добра. Сад елужи још цара, а женидба ти не гине. Чувај се рђавих људи, а по најпре картања. Свецем и недељом иди у цркву. ако то не чиниш, товаршш грех на своју душу. Пошла бих ради вас у хаџилук да се поклоним мајци божијој у кијевекој пештерској лаври, и да целивам гроб евечев у Воронежу. Само хоћу ли имати још толико моћи и нолетина не знам, ваца. Знаш и сам каква су времена: није понела, а осим тога изгорео хамбар. Ти елужиш у Петрограду, треба ти јахаћи коњ, па саонице и све, што је нужно официру. Сестра ти је већ скоро за удају а не могу је пустити празних руку у туђу кућу. Твој старији брат не зна већ, шта ће да ради, од како је иступио из војничке елужбе. Сад му је пало на ум, да држи велику хајку. да све то треба новаца. Млад човек ваља да има своју сермију. Говорила сам му, да још остане у служби, али он рече, да није за њега војничка служба. „У осталом код нас је све добро п изгледа све као п иначе. У недељу смо имали славу храма. Очекивали смо владику, али није дошао. После елужбе држао је отац Јован красну проповед, коју је сам саставио. Он те поздравља. После службе били су ми на ручку наши суседи Лидаринови, Митровичинови п стара Бобиљева. И судац је био код нас и један умировљени пуковник, врло ваљан човек, који је био у Америци, па свагда приповеда о мору. „То су, Мишо, све моје новости. Код нас на селу мало се што чује. Шаљем ти духовни пољубац и матерински благослов. Бог нека те сачува здрава п весела. Чувај се, да не озебеш. Моли се богу п сећај се твоје старе мајке Настасије Свербинове.“ „Зашто ми је рекла грофица“ — мипшљаше Леонин — „да треба да сажаљевам велике госпође, ва отменим светом 2 Ја се дакле могу кретати у отменом свету 2 Наравно, зашто не Веле, да сам лепушкаст и да прилично играм. А и у друштву сам доста умешан и окретан. Код Армидинових бирају ме непрекидно у мазурци ће бити, ако сам се доиста допао грофици 2 То би била срећа! Онда би ми

ако се узмешам

завидили

сви наши гардијски кицоши и сва господа МЕ |

париском раку, што тако јако облећу око ње. А ја, спромах, заборављен официр, био бих већ првим кораком у већој милости него они. Треба само да замолим Шетинова, он увести у прве куће. пи грофицу.“

Занесен у слатке мисли легне у постељу, али дуго није могао да заспи.

Још није био тако покварен или тако искусан, да је хтео женском милошћу да дође ло веће части. Грофица га је привлачила само

· А тамо ћу видети

нам је и|

Али шта |

па ће ме |

њеном лепотом. () таквој лепотици није он ни сневао. Њене очи распалише му срце, а меки. јој глас разбудио му је машту. Био је још млад, заљубљен . :

На небу његових жеља почела је већ да тамни једна бледа звезда, госпођица Армидинова, али му се заче да рађа јасно сунце, дивна грофица. Обасјала га је нова непозната светлост. Једна искрица од тога еунце паде му дубоко у срце. Ах! та искрица пробуди у њему частољубље. Жао ми је, што морам да изнесем слабости свога јунака, — али истина се не семе прећутати. Не знам, зашто је у духу распаљеног заставника заједно са сликом гроФичином поникла и занимљива мисао о почастима и одличијама. Можда је то с тога, што та је обхрвао дремеж — доста, да му се чинило, као да се грофица смеши на њега, а он се као меко приљубио к њој, па не скида очију с ње. Она је била још једнако лепа, дивна, чаробна, гледала га је бајним погледом, тепала му слатке речи, а он је већ био крилни ађутант и пуковник с кретом на грудима — за тим Ђенерал, па ђенерал-лајтнант, па ђенерал-ађутант, ђенерал-гувернер, министар

А кад је заспао, био је већ украшен орденом светог Андрије.

Залуд га је Тимофеј будио, дрмао и викао му у ухо, да је седам сахата, да је време да се обуче, па да иде на веџбање. Онако бунован истерао је Тимофеја напоље, па заспао опет тврдо и мирно, постао ђенералом.

Кад се пробудио, било му је веома непријатно Од пуковнијске власти дошао је па налог: „Заставник Леонин има одмах доћи у пуковнијеку писарницу у званичном послу.“ Тај посао свршио се веома на кратко. Пуковник није кривца ни пустио пред-а-се, него га је послао на три дана у затвор.

Досадно је човеку у затвору. Празни дуварови, никаква намештаја, осим отрцаних столица, постеља и сто — по кутовима чепркају мишеви — у оближњој соби чују се неслане лакрдије солдачке — а пред прозором видиш, како се људи слободно крећу, па те то чисто дражи.

Леонин се снужди. Пред вече заспи тихо нагнув се на отворену књигу. . На један пут га пробуди грохотан смех. Шетинов са-

свим обучен као официр на стражи, уведе Са- |

Фјева. Обојица се смејаху. Сафјева већ познајете. Познаћу вас одмах са Шетиновим.

Млади људи у Џетрограду личе готово сви један на другог. Имају исте навике, исте манире, једнако одело, једнаку Фризуру, говоре пстим језиком, имају једнако образовање п готово једнаку памет.

Треба само видети, како се при мазурци сви окрећу подједнако и сви на једну темпу ударају ногама и петицама, па у Француској четворци сви на једнако и олако крећу десном руком.

Међу отменим светом сви су одвећ учтиви. Са математичном сигурношћу знају они, где ваља да се поклоне, где да стану, где да седну, где да говоре и где да ћуте. Салонску тактику свикли су потпунце. Али кад су сами

| међу собом, тад иде друкчије; тад збаце рак те хоће еви да |

са себе, откопчају униформу, се покажу као „добра браћа.“ Карте на сто, дај шамшањца ! — И гле, сви скупа један као

други, сви су „добра браћа,“

Али је најчтудноватије то, што онај исти

кицош, који је пре по сахата у утегнутој униФорми или у крутој огрлици изгледао сме-

ран и неприступачан као стидљива невеста, на

. . | а држао је, да је доиста

једанпут постане најгрлатији лармаџија, па грди салонеку укоченост и подигне толику халабуку, колико три стражмештера заједно.

Они се деле у два разреда: у људе војничкога и грађанскога реда. У Москви има још и један трећи разред, а то су људи, који нису · ни војници ни грађани, носе бркове, мамузе, војничку капу и неку мађарску хаљину. Но ти нас ее људи ништа не тичу: ми говоримо само о младим људима летроградским. За мерило међусобног поштовања, наравно друштвеног, служи веће или мање имање. Кад ко има своја кочија, свога кувара, ако има елегантан стан,

човек, ако још има звучно име, свакако заузима часно место међу младим људима у престоници. Те врлине биле су у пуној мери у Шетинова. Осим тога му је отац, некадашњи посланик, оставио знатно имање, на ком није било дуга, а осим тога одарила га је природа лепим обличјем и живахним бистрим духом. Од детињства још ушао је у отмени свет, изоу Петроград, где је међу младићима вишега друштва одмах био међу првима. Друштво му је било нешто обично, познавао га је и сувише. Друштво га није ни привлачило, нити се уклањао од њега, а није му се ни дивио, само му је у њему нешто не достајало — али шта, то дуго није знао.

Али и нико није умео с таким поштовањем да предусреће старе госпође и да се с младима тако неусиљено шали и смеје, као он. | Његове шале и досетке спомињале су сеу свима салонима. Добијао је небројене позиве | на сјајне пријатељске забаве. Све госпођице смешиле су се умшљато на њега, а неке — опрости ми боже грех и клевету! — стискивале | су му тихо и руку, кад су се мало расејале | при игрању ваљке. Удате госпође налазиле су увек по које местанце за њега а поред њих,

стоници.

Његови другови волели су га од свег ер| ца, и без обзира на његово имање. И допста | је он био ваљан момак, по каткад и сувише добар, јер га је живахна природа и сувише заносила. У несташлуку није застајао иза својих другара. Био је кадар да се карта по читаве ноћи, боцу шампањца (нека ми се опрости историјска верност!) умео је на један пут | да искапи. Кад је ваљало збијати шалу и лакрдију и певати Беранжерове песме, свагда су другови њему пљескали и емејали се од срца.

Но да ли је био задовољан са својим успесима — то не знам. Барем га је често спопадала неошшеана сета. Тад је опажао, да кроз пријатељство његових пријатеља провирује нека злоба, да се у предусретају младих девојака скрива тајна мисао о пробитачној удаји, да су га отмене госпође хватале у њихове мреже, што је био у „моди,“ што је био познат са целим светом и што ће се њихове супарнице гристи од једа и зависти. Тад би од празнине у грудма и малаксалости спустио главу. Ухватио би се за груди, па је осећао, да му у грудима бије ерце, које није створено за шум и сјај, него за друкчији живот, за неку вишу тајну. Тад му је било тешко око срца, те га је притиснуо еињи терет и туга.

| жње и необичног бола живио и даље раскалашно са својим друговима, очима се разговарао с лепотицама у салону као и пре, и збијао свакојаке шале и досетке.

Тако прођоше многе године. Шетинов етупи у онај период времена, кад човек почиње да опажа, да већ стари. Он се истина по кат-

и ако је претплаћен у позоришту, то такав.

бражавао се у страним земљама, па је дошао.

кад се вечерало на игранци. Једном речи, он“ је био глава евих каваљера у северној пре-

Али се он тога стидио, па је срцем пуним че-_

| | |