Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

_тинске. Ту се много пило, Поеле јела приступило се картању. Било јету "и пунша. Мало после дође још неколико мла-.

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

кад заљубљивао, али је познавао добро свети ивот, те се није хтео озбиљски да заљубљује. 'И тако је остајао у свом старом колосеку. По кадшто није помишљао на то, а по кадшто је

"опет свом душом проклињао такав живот.

Једног летњег дана држали су млади људи

| бурну част у неком маленом летњиковцу, што

је граничио с красним добрима грофице Воро-

дих људи, и онда се тек разви бурно весеље. Шетинов је седео у зачељу, пио је толико, колико му се точило, а прокартао је више новаца, него сви заједно. Картање је дуго трајало. Целу ноћ су се тресли прозори од хуке и буке, целу ноћ се чула певка и ларма. Кад су се сви разишли, свануо је јасан дан. Шетинов се хтео да разгали на свежем јутарњем ваздуху, па је пошао пешице до свога летњиковца. Било је то дивно јутро. Сунце се по латано помаљало, а зорина румен трептала је весело на шареним крововима летњиковаца на 'Неви. Једва су се мицали врхови од дрва. Птице су скакутале с гране на грану. Цветови су отворили своја недра, па су се смешили под росним капљицама. Ваздух је био чист и мирисав. Стадо шарене марве пасло је десно на зеленој ливади. Из далека се видело, како су се сељаци дигли на посао п како један свећеник иде на јутрењу. '

Шетинов се стидио себе. Једио се на ноћашњу хучну теревенку, те му изиђоше пред очи заруђени образи својих пријатеља, како се грамзиво машају креде, да забележе његов губитак на картама. Цело ноћашње весеље, што

та је онако разуздано провео, чисто му сега- |

дило, и изгледало му је као нешто ниско и ружно према узвишеној елици, што се развила пред његовим очима. -

У тај мах створи се пред њим девојчица, швигарица од својих петнаест година. Она је несташно трчала за неким лептиром. Лепо лиш. це зажарило јој се од трчања, коса се лепршала ваздухом: она се смејала и скакуталаи вијугала још лакше него лептир, њен ваздушни такмац. Шетинов није видео ничег мшлијег ни љупчијег од тога небеског створа. Чинило се, као да је сишла с какве слике Рафајилове, као да је један од његових анђелака, те је дошла међу пролетње цвеће, да се смеша са зрацима јутарњег сунца, а у славу природину. Шетинову чисто засијну у срцу, оно му «се чисто отвори. Суза му затрепта на трепавицама. Стао је као очаран, ша је дуго гледао ва милим девојчетом, како је скакутало и летило, све даље и даље, па како га је нестајало међу пбуновима.

Има тренутака у животу, што их не обе- | лежава никакав ванредан догађај, нити штогод | што би спољашње упадало у очи, па ипак не •

можемо да заборавимо те тренутке, јер им се траг не да у нама изгладити. Шетинову се дубоко упило у душу све,

што је тога чудноватог јутра видео п осећао. |

Утиске од тога јутра чувао је он као какву светињу, коју човек крије од неверника. Наравно, да није ником ништа о том говорио, а не би се ни пошто поверио ни свом најбољем пријатељу. Као човек од света бојао се највише подемеха и подругивања, а то обично бива најпре онда, кад човек искрено исповеди тајну свога срца Од тога доба долазио је Шетинов грофици Воротинској и на скоро се већ прогласило, да је он њен обожавалац. Грофица је испрва мало кокетовала с њим, па кадсеуверила, да је постојан, наперила је своје несташне стреле на друге, али га није испуштала из очију.

певало п емејало.

Али је тај кнез, што је био у моди, тражио неког другог, нешто лешше, и није могао да разјасни себи, зашто га је обузео неки чудноват осећај: он, тај салонски јунак, пред којим су дрхтали сви ожењени људи из страха и сви неожењени из зависти, он, који није веровао ни у кога и ни у што, који није никог љубио, — он, кнез Шетинов, чекао је с узбуђењем нестрпљиво на то, да се из ненада појави неко девојче у белој хаљини, с црном кецељом, уз облигатну пратњу њене васпитачице. "Чекао је он њу с неким грозничавим страхом и осећао је; да ће му спасти тешки терет е душе, кад је спази. Није знао ни сам, зашто га је обхрвао тај осећај. Девојче, што му се појавило оног лепог јутра, грофичина. |

Кад је кнез био добре воље, смејао се сам себи због тога. Али кад је био сетан, кад се задубио у мисли, дозивао би ону дивну појаву пред-а-се, што му је оног незаборављеног јутра онако неочикивано узвисила сву лепоту природе, све небеско блаженство.

У том двојаком живовању прохујаше му. брзо две године дана. Нико није слутио за његову тајну. Он се, као и пре, кретао у друштву и мешао се са својим друговима.

Остали смо онде, где је са Сафјевим походио нашега Леонина у затвору.

(Наставиће се.)

била је — сестра

| наае

СТАРЕ СРИСКЕ ДРКВЕНСКЕ ГРАЂЕВИНЕ.) |

ЏО) „ад Немања постаде великим жупаном, НЕНА стишаше се до тада узрујани таласи У српеког државног п дрквеног живота. Бодрим оком и крепком руком знао је све струје у народу свести у једно корито и ту их одржати.

Сит унутарњег раздора због себичних цељи појединих малих владара: сит неизвесности у црквеним стварима својим, на које су утицали час Византија, час Рим, српски народ у

гледа у Немањи човека одређеног да му створи | државну једност, да му сачува развиће од спољ- |

них лоших утицаја п да му дркви положи поуздан основ.

Стога друга половина ХИП. века чини епоху не само у спољашњем и унутрашњем животу Срба, ноп у цркви иу свима уметностима које цркви служе на увеличавање њене спољне лепоте и сјаја. Скулптура, живопис и архитектура оживише животом од којег се трагови виде до последњу четврт ХТУ. века.

У идућим редовима говорићемо о архитек- | тури и то на основу најновијих истраживања

у кнежевини Србији.

Са хришћинством, које су међу Србима простирали прво римски па доцније грчки учи- |

тељи, и то доста неуспешно, не знајући српскор језика, Срби су извесно примили и нових уметничких основа. Ови основи, а уз њих еопствени, народни, предањем очувани и они на заоставшим римским грађевинама, — извор су из кога је српски уметнички дух црпео у току времена своје архитектонске уметничке облике.

ж) (ви редови узети су из немачког дела „О 1190– дооиос“, које је год. 1878 у Бечу издао т. М. Валтровић, професор археологије и чувар српеког пародпор музеја у Београду. да би упозпао свет са новим пепитивањима па пољу српеке црквене архитектуре. а тог делца је и дапас приказана слика неких старих српских цркава.

По земљама на балканском полуотоку и Јадранском приморју у којима живе Срби, имају

| још и сада небројених трагова разноврсног

римског грађевинског рада. Па као што је чинило хришћанство по другим земљама где има римеких грађевинских споменика, и Срби су се њима користили, учећи ее на њима грађевинетву и уметности.

Они споменици који им не могах послужити просторима својим, даваху им простог или израђеног каменог градива. Неке дозиђивањем пли прекрајањем удесише за световне или црквене употребе, а на неке се опет угледаху при подизању нових хришћанеких грађевина. Примерни или први период развитка српекор архитектонског рада до ХП. века није још до данас испитан уметничко-историјски. Само се по нешто о њему напомиње по летописима ш путописима новијих путника.

Но нама се чини да овај период нема својих представника у данашњој кнежевини Србији. А наведене напомене тичу се само осталих српеких крајева.

Чини се као да је од оних самосталних црквених Форама, са којима су се Срби упознали примајући хришћанство, Србима најбоље годио централни строј па био он по облику основа свога квадратни или дугуљаст четворокут или ти пак грчки крет са једнаким крацима. Ово се даје извести из старих и нових вести о српским грађевинским споменицима и из суда са потоњих грађевина о ранијим.

Припрата није преко потребан део цркве, а где је иначе има у централној замшели, дозидана је у доцније доба.

Вероватно је да ће се у првим столећима српеког непмарства наћи образац п за оне већином просте цркве дугуљастог облика какове су се градиле у ХИП. веку а поглавито у доцнијим вековима. Неке од њих имају кубета, а неке опет немају.

Ма да је врло мало не само граФијскога него п писменога материјала од архптектонскога разумевања, по којем би се дало уметнички судити о грађевинама столећа ранијих од ХИП. века, то ипак наша нагађања нису врло смела, јер се потврђују разгледајући само уметничко-историјски познате периоде, а темеље се на природном току развитка.

Све што се до данас испитало са уметничко-петоријеке стране о ерпеким грађевинама, не иде даље од друге половине ХИП. века; по' чиње пстом ес Неманићима, а тиче се врло малога броја споменика у данашњој кнежевини

| Србији.

Што је то тако, узрок је у томе што су разне околности гониле испитиваче да радове своје врше око познијих споменика.

Подаци у старијих пи новијих путника или псчитивача о старијим и познијим грађевинама, казују само време кад су постале те грађенине, наводе кад су постојале п да ли још постоје, опшсују богатије или оскудније градиво, богатије или простије архитектонске делове и

| уресе. а грдно недовољно доносе оно, на што | би се могло надовезати све већ познато са уметничко-иеторијеке стране.

Зато и има историја српске архитектуре ранијих и познијих столећа да уметничко“ | петоријски обрађује врло велико поље. Поље се то простире од јадранскога мора источно до Старе Планине, после од обеју обала Саве и Дунава јужно до Маћедоније и казује у неуметничким | спомени-

бројеним разноврсним цима духовни рад српскога народа кроз толи-

ко столећа. | Данашња кнежевина Србија само је мале“ | ни део овога поља. Ван њезиних граница, на-

рочито у земљама у којима господари још обесни Турчин, лежи највећи део, леже нај-

ни акаеље пли