Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

типови махом — мушкарци. Ни у језетци, осим нешто у првој, нема

, која би заузела иоле важнији

· па м у тој првој спомиње се девојка

ветке по највише по улицама, или у ме, јер нам усе нигде не приказује поротај најважнији Фактор у народном животу. амо у приповетци „Ни око шта“ дозвољава _ нам се поглед у домаћи живот, а ту је баш га"зада — нежењен. Шриказати пак породицу: читаоцу пред очи изнети домаћи живот, је додељена улога жени, матери, ком пи ситна и крупна деца имају

у ком свој дело.

шаја : где би се дакле разлика између епољаш__њерг и унутрашњег живота на селу тек истаћи могла — то бп управо био главни задатак _ приповеткама те врсте.

Али можда је писац баш хтео да изабере

тај начин; можда је хотимице ишао за тим, да не да у својим приповеткама никаква места љубави, те тако да покаже, да се и без ње може извести приповетка са здравим ор-

танизмом. Но осим што нема љубави у њима места, мало је дозвољено уплива и другим

људским афектима и страстима, произвели онај прави, онај психолошки заплет, који свагда остаје најпнтересантнији,

приповеткама ; али и то тако, да заступници "тих страсти већ као готови страсници на позорницу ступе а не, да се у течају догађаја као такови развију и прикажу.

У свакој приповетци морају главне особе имати или већ изражен карактер, или морају имати способности неке, које се онда у току развију у неком извесном правцу. Први начин приповедања да богме даје лакши, јер су готови типови већ ту, и не морају се тек развијати; али овај други начин много је интересантнији и захтева не само вешту руку, него и дуоље студирање. Кад се пак не би изнео ни један од таквих типова, не би било ни вредно пи-

у рећи споредно. Због тога сеп збивају те

домаћици, у

који би тек.

јер је. људској нарави најближи. Лакомост п грабљи- | 50М вештином, његовом љубављу према ближњима очуван

ај 3 ; | је многи драгоцен живот пи породици ш народу. Опротивост су још једини покретачи деловања у тимо :

сати приповетке, јер које какве незнатне ше- |

пртље истаћи за главне носиоце какве замисли, не иде у прилог приповедачу, ком је баш једини задатак, да прикаже типове, од којих се даје нешто и научити. Наравно, да такви особити типови и проузрокују особите догађаје, који се онда разноврсно али свагда конзеквентно, час доле, час горе, морају развити. Такав је задатак приповетци. Друго је шта, кад се хоће да изнесе која слика, или прта из живота. Онда се да богтме не упушта у решавање тих главних мотора; али у на чину сликања типова и ситуација постоји велика разлика. Вешта се рука даје одмах распознати, било у карактеризирању тих типова, било у приказивању тих ептуација. И у једном п у другом показује Тлишић велику лакоћу; типови су му маркирани и живи, ситу ације су му удесне п одговарају типовима, обоје пак у свези чине красне слике из живота, и одликују се у свачем и већма, и боље од где којих и где којих прича из народног живота. Шриповетке, са строго естетичног гледишта, да богме да нису; али то им вредност: као сликама ни пајмање не побија.

У приступу, који се кратко и скромно држи предмета а не личности, обриче нам Глишић, да ће још коју књигу својих приповедака издати. Ја са своје стране радо признајем, да једва чекам наставак његова рада у том правцу, и додајем као одговор на завршне му речи у приступу, да сам у стој књизи нашао абиља толико забаве, да ни најмање не жалим труда што сам је прочитао ни новца што сам за њу дао. М. С(—.

| скоме

= посве свео а Ерс а о ПАЗИ УУ ЊИВА ЗИМИ ОИ ЋУЊЋИЋИИ ВИА

=== шав о || =

Др. Ђорђе Максимовић,

бивши вар, физикус сомборски,

Има људи који неби требало да умпру пего да жи-

ве вечито. Међу такове људе епадао је ш др. ђорђе |

Макепмовић бившт миого тодина главни лекар слободне кр вароши Сомбора — редак човек, велшки родољуб и врегап научник. Од смрти чувенога др. Јовапа А пдрејевића, генијалнога лекара и одличпог научии-

круг и свој уплив у развитку домаћих одно, | 55 српског, није вест о емрти потресла тако штроке

кругове као што је потресла вест о смрти др. Ђорђа Максимовића. _ Невен-венац оплете свако себи својим радом у друштву, у народу своме — живи су истом дужни, да тај венаш положе па могилу под којом труне само оно, што је у томе трудбенику било смртпо.

Ово није место да пишемо опширан животопие покојнику; биће томе удеспије прилике п згоднијега места,

Као племенит човек остаће покојник др. Ђока Макепмовић у вечиптом спомену међу Србима у Сомбору, што је за неких четрнаест година којих је радио као необптчно искусан лекар, показао у пајтежим приликама

толико пожртвовања, да је у својој чисто човечанској |

мисији прегоревао п себе п своје, служећи ревно п ла

света српа узвишеноме позиву своме. Колшко је вредпо |

1878 владала колера у Сомбору. Њетовим трудом, њего-

ња имала је у покојнику не само бесплатнога врача недугу своме, но често и племенштога добротвора, који није жалио да откида од себе п својих. само да помогне тде је ваљало помоћи.

Што је данас тако будна свест у великој сомборској општиши, што је тамо Српство напредно те је на дику ш углед осталој браћи својој, то је не мала заслуга и покојника др. ђ, Максимовића. Он је сваки дан

долазио у блиски додпр са сомборским Српством у сви- |

ма слојевима му, па свакад уз лекарски позив свој бло лекар пш многоме моралноме за све што пде у прилог напредовања нашега народа. (а науком бавио се покојник од тренутка када је тако рећи окусио сласт њезину па до последњега часа

живота свога. У Српству је мало људи који су тако. много учили и зналш као што је темељно знао п непре- |

стано учио др. Ђорђе Макепмовић. Видни су сведоци њетови вапреднога дара његов књижевни рад у друштву „Преодници“ у листу „Младој Србадији“ „Школлисту“, „Бечким медиципским нама“, у „Централном о РЕлнУ аустријскога метерео лошкогта друштва“

Изучивши припремне науке на тимназијама у Вр- |

басу, Карловцима, Будиму, Осеку а стручне лекарске на |

универзитету у Пешти п у Бечу био бт др. Ђока Максимовић својим огромним стручним знањем и свестраном образованошћу п већем народу на дику но што је наш мали, Ради своје науке научио је темељно језике. руски, мађарски, немачки, талшјански и Француски, а био је паврстан зналац не само тих књижевности но п класичне литературе.

Као ретко ко љубпоје вештине, уживаоје у песми муишш и у драматургији. да народно позортште наше радло је још као ђак а љубио га је п помагао догод је био жив, Репертоар позоришни обогатио је са неких пет преведених игара.

Морамо допета да зажалимо на кобни удес, што је

| таки, човек родољуб и научник морао да сврши у најбо| ем мушком добу у својој 47 години.

Но ко је свога века толико радио п урадио тај пије умтрђо, јер му спомен живи њему па славу п диву а млађима на углед п подстрек. ,

Прокупље у новим ослобођеним крајевима Србије. Прокупље је мала и пезнатпа варош, алш врло лепо место, Наслоњено, северозападно, на столицу брега Бумбарека, последњег ограшка Јастрепчевог, њега, с југа, пирка левом страном својом прекрасна бистра Топла, која му тече од Куршумлије и око њега се змијовито

обавија, Преко Топлице, а испод Прокупља, прострло се |

поље од по часа, између брда од Пасјаче, често водоплавно. Њега веже за варош један мост од четири ока, који су Турци начинили пре две годипе, и преко њега побетли топличком долипом, па Чечину у Лесковац, кад се српека војска појавила па Бумбареку 5 декембра 1870 п опалила 9—8 топа. На истоку је једно брдашце, на ком има нека турска текија. Иза поља, ма ком сада вој-

у томе послу, светао су спомен црни дани када је год.

злу а неуморни заточник |

нови- |

| кварен варварским рукама:

ска логорује, брдо је Губа, поред којега Топлица отиче даље па југоисток. Југозападцо је планина боколица са својим висом Зеленим Каменом. До Бумбарека је, пошав уз Топлипшу, брег ћиришли-бајир (кречпо брдо). На западу пак, одмах иза Прокупља, отвара се дивотна долина топличка. Ова северна страна. Прокупља, а нарочито северозападна, пошав у Куршумлију, пору ве је трозним виноградом,

Ретко је паћи овако лепо п романтично место. Као тод што ће сада, и још коју година од сада, ретко ко хтети да живи у овој варошици која не изобилује угодбама за живот, тако ће се некада, кад она стече оно што сада нема, отимати да живе у том лепом и пријатном месту српоки пензионари и сви који траже одмора од рада п труда, и жуде за лепотама природним.

Пре рата, Прокупље је имало 505 турских, 299 арнаутеких п 440 српских кућа, — свега 1114. бада, има само оволико српских, али и опе су све мале и слабе.

Душа има 928 мушких п 876 женских, свега 1604, и то српске, Турци и Арнаути избегли су испред српске војске, и нема их ни једнога у Прокупљу.

Пореских глава има — 6. То јест, у Прокупљу су људи тако слабог стања, да је начелник срески нашао за добро да само од њих петорице нашлати порезу.

По попису од 1879. годипе, Прокупље (са селом Га_Рићем с којим је једна општипа) има 604 куће, 2560 душа — 1891 мушка и 1169 женских — и 555 пореских глава. Писмених има 446 мушкиња и 63 женскиње,

Прокупље је имало п лепу велику школу, коју су Турци, тек што је озидана, пре две долине спалили и „до "темеља, срушили. _

15 минута од вароши, диже се југозападно један ељун од брега, коме. врх изгледа као јаје, и око кога се Топлица вије као змија, док се пробије измеђ њега, деленот Камена и околице, те се дочепа слободне обале Јужно испод вароши. Овај кљун или ова чука звала се

да, без сумње старога Комплоса. Шеточна страна њена није тако стрма, и на њој имају остаци од 3 куле: на врх врха. свуд у наоколо, остаци од зида; са западне страпе стрма као стрела обала, на Диу које, до саме Топлице, без сумње 200 хвата нанштке, најбоље очувана, до 6 хвата висока. четвртаста кула, до које се, лагумом, слазило озго по воду; испред појасева традских, познају се свуда унаоколо некадашњи ровови,

Обично се као ш увек кад се пита о каквим старџнама, каже да је ово био латпнеки град, и овде ће, по свој прилици, и бити тако; али многи ће рећи да је то био град Југ-Богдата, баш онако као што и Рајко. војпода из Срема, казује Маргити девојци:

- „На Прокупљу граду бијеломе, | „Онфе бјеше стари Југ-Богдане, | „О девет сина, с девет Југовића, ПШошав од вароши ка граду и брду Хпсару, стоји је| дна мала, стара, обрушена. црква, зидана каменом пи цигљом, — све по један камен пзмеђ ) четири танке цигље, | Црквица је 3 хвата дуга а 1'), широка, Доппије јој је | дозилана мала препрата, у коју су водпла врата са се-

| вера. Прква нема облик крета. нити пма прозора онде тде би требало да су певнице, него с обе стране стоји по једна рупа-пушкарница. водова п крова нема, п нико не памти кад их је било, Улутри имају остатци од живописа, којџ је бло врло леп, али је сада оштећен п исликови измрљани, свецима, очи избодене, натпиеп истрвени и уништени. Најбоље се јеш очувао лик Богородичин, у олтару у ниши. с ореолом око главе у рукама ко небу дитпутим.

да ову цркву кажу да је Милана Топлице, и ла ју је сазидао кад је на Косово пошао, п тада се у њој причестио; други, да је Југ-Богдана; трећи, (који су највомотнији п слабо разбирају за приче п историјска предања) да је латинска, Ови пак веле да је служила Св, Николи,

(ве податке о Прокупљу узели смо из студије Ми' те Ракића штамшане. у „Отаџбини“ за год. 1890. а | слика је са акварела кога је цртао наш сарадин проф. Стева Тодоровић год. 1570. када је зими походио | тај крај.

Владика Јован Јовановић. | Отпочињући да у листу приказујемо ретке срп| ске старе ликовен слике; мислимо да то не можемо лепше | оточелтг пето врло карактеристичном сликом, која нам | приказује у један исти мах и лик бачкога владике Јо| ваза, Јовановића ш његова дела пуна жарке љубави | према своме роду пи његовој слободи.

Родољуб као што је био владика Јован Јовановић заслужио је, да му се обпови спомен и заслуге у на| роду опшпрним животописом, Радоваћемо се ако се

пештије перо лати тога блатодарнога посла. И дотле прибележићемо овде само што у овај мах знамо о њему.

Јован Јовановић родио се у Карловцима п био | је питомац митрополита Вићентија Видака којт га је | поставио за архимандрита у манастиру Хопову. Под. | 1788. дана 2-ог нов. изасран је на сиподу У Тем

ишвару

турски Хисар. На врх чуке имају остаци некаквога гра- |

кажу