Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

ојала је Савишна, стара езана марамом по глави, па амшшљено лице своје младе

че се окрене к њојзи. Оавишна г .. | Иаишта, мила госпођице: дошла сам таи · . да вас мало видим. Госпођа сигурно извезла куд у посету. Та господа 'еамо да се забављају, а за друго се ни ло не брину. Њојзи није ни бриге што је (с оставила саму. То су оне праве. Хтела "сам да видим, драга госпођице, да ли вам је што потребно... ____Досадно ми је, дуго ми је време!“ рече пази па погледа тужно у старицу.

| „Верујем, драга душице ... А како је _-тек мени овде! Живела сам толико година код _ својих на селу, како сам научила — а гле сад, 3 под старост ме одвукоше у Петроград у от_мену кућу, где су туђински обичаји, где су _ сви људи туђинци. Па хоће још да ми натуре _ "немачке хаљине! Немају поштовања ни према = __мојој старости! Зар се то пристојиг Недавно

су ме окупиле собарице грофичине, да мот- "нем капу на главу. То богме нећу, па нека | кажу што им драго. Те бруке нећу од себе | чинити.“ ; + | „У нашем селу било је све лешше!“ рече

девојка. „То богме и ја мислим, драга госпођице! Тамо је еве друкчије. Тамо је све питомо. Па ако си вољан имаш посла и сувише, па ти никад "није досадно. Ту се можеш занимати у хамбару, У та у кујни, па код живине. Шта ту треба говорити ! На селу .. . ту је живот; али овде __ овде седи човек, па скрсти руке у крило као прави бадаваџија, те се божији хлеб једе А7 заман.“

Да, тамо је било лепше, мишљаше Надинка. трамо сам могла трчати, куд сам хтела; па нисам морала питати васпштачицу за дозволу. Трамо се е пролећа све зеленило. Тамо сам бита весела и слободна, па сам имала своју баш"тицу и своје цвеће, свога коња, своју мрку краву. — „Савишна, сећаш ли се оне моје краве мркуше 2" |

„А како се неби сећала, драга госпођице! чдна с белим пегама .. . Но, сад се канда нико "не брине за њу, а у кући су сигурно све по< тупали и развукли. Шта ту треба говорити ! ЧСве пде натрашке, од како је умрла добра го«спођа, ваша мати — бог нека јој дарује вечно насеље у парству небеском !“

Е Дадиља уздахне, па се прекрсти. Девојка | не рече ништа, сузе јој ударишше на очи.

4 „Па тамо је имао човек е ким и прогбонастави дадиља, „а не као

НИКАКАВ ~ 1 а

7! =

рити по коју реч,“ овде, са овим ливрејисаним слугама, који брбљају о позоришту. Тамо сам ишла код звонарке или код певчеве жене, а ова је знала забављати човека, да п не знаш, како ти прође време. Недељом и свецем одлазила сам у походе својим суседима, на пример, к 'Томиниашној, која је таздарица код госпође Свербинове. Ту смо седили и зборили. Каткад би до-

Е

ан нфти

| ___ шлаи стара госпођа. „А, Савишна ! Добар дан, | __прата моја.“ – Побар дан, маћушка Наста: сија. Александровна.“ „Како је, Савишна, _ јесу ли сви здрави код вас“ — „Хвала богу, маћушка Настасија Александровна.“ — „Чу-

__јете ли, о Е Савишну тејом, она је моја __ гошћа,“ „Хвала вам лепо, маћушка Па ____<ија, павнегррлраве, захваљујем на љубави..

ј Бидите, то је права госпођа! То ми се Е А не као ове, боже ми прости! То је права свиња, пориНа жена, | не Пи лрА ст-

Надинка ( се у мислима маши за осушено цвеће.

И пред њеним очима створила се слика пређашњег сеоског живота. Фамо = на обали реке пред густим гајем стоји кућица са зеленим шалукатрама.. .-. У тој се кућици родила. да детинетва свога, сећала се, како се много говорило о њеној сестри, да је била лепа. Па онда се сећала, како су к њој долазили многи оФицири, а један чешће него остали. На један пут се нађе неки отмени господин. Сестра јој је плакала три дана. Официр се Бутио и викао, па онда оде и није се више ни-

кад вратио. За тим је видела цркву веома осветљену, онај отмен господин стајао је са њеном сестром пред олтарем. Рекли су јој, да су то сватови. да тим јој је сестра села на каруде, па је отишла са оним господином. Од тога доба остала је сама са својом матером, те су живели у тишини. По каткад су походили суседкињу, стару госпођу Свербинову, али су понајвише били код куће. А имала је она своје јагњешце, свога коњица, своју мрку краву е белим пегама, а живела је у свежем ваздуху и милој сеоској слободи.

Било јој је дванаест година. (О, живо се она тога сећала. Било је е јесени, снег је густим прамењем ударао о мутне прозоре. Свуда је изгледало туробдно и сетно. · Тад јој се мати разболела. . Време је било све горе. Мати јој је легла у постељу. Дуго ју је дворила, давала јој лекарије, преседила по читаве ноћи покрај ње. · Наста љута зима. Никад није доживела тако ужасне зиме. Матп је дозва к себи, стави суху руку на њену Ву благослови је, па поче тешко дисати. За тим се застрло огледало,“) на сред собе намести се сто — на столу је лежала њена упокојена мати мртва п хладна. Дође свећеник с црном одеждом. Ставише самртницу у сандук, одне-

соше у раку — а у кућици је остало сирото |

девојче са дадиљом Савишном, која се повезала црном марамом, па је ишла сваки дан у цр:ву, и плакала п молила се богу на новом гробу.

Те мисли се витлаше Надинки по памети, кад је с неисказаним осећајем детињске љубави гледала у своју стару дадиљу.

- „Ти ме ниси оставила, добра душо!“ рече она. „Дошла си са мном у Петроград, кад ме је сестра позвала к себи. Ниси хтела да се раставиш од мене,“

„Али, мила госпођице, шта ви мислитег

"Зар је покојница у залуд била добра према

мени 2 Шта г Зар да будем неблагодарнаг Не, никад! Ма што ме овде по нешто стужује — али од тебе, мили мој анђеле, нећу уступити ни корака.“ —

Па чиме сам заменила свој дојакошњи живот! мишљаше Надинка. Са суморном одајом, где су прозори застрти, где немам доста проетора. Само у летњиковцу могу мало слободније да дахнем — али иту ми емета госпођа Појентијева. Она иде увек за мном, па вазда говори: „Отојте управо; не говорите гласно; не корачајте тако нагло; не идите тако лагано ; спустите очи. На што светог .. Само да ми је да одрастем! Сестра ми каже,

а ће ме повести у друштво, кад одрастем. Ту мора да је све весело; допста, јер сестра ми је сваки дан у друштву. Ићићу у позориште, на игранке, играћу с господом. Рада бих знати, о чему ови говоре кад играју. Сигурно о самим занимљивим стварима. . „Савишна, је ли моја сестра дома 2“

— „Чини мисе, драга госпођице ; звонило је, мора бити, да јој је ко дошао у походе.“

Надинка није смела ићи к сестри, кад јој је ко дошао у походе, али сад није могла дуже да издржи. · Госпођа Поентијева, њена ва9) У Русији застиру огледало, кад је самртник у кући.

спитачица, није била дома. . разгали и лако као тица прне из собе.

Грофица је седила на софи поред мрамор= ног камина. Око ње су по малим столовима ш етажерима понамештане најкрасније модне еитнице : стари саски порцелан; малахит, лепезе, посетнице, споменице и гомила успомена пз Карлебада, Беча, Париза, албуми, Фине чаше, китајске слике и празне мастионице.

Соба је у ошште била раскошно намештена. На прозорима су била права окна из средњега века са сликама из хришћанске повеснице и из доба витештва. На скупоценим тапетима“ висили су производи славних сликарских уметника. На меким ћилимовима поређан је диван намештај. Најпосле, на писаћем је биои

столу, што сувише урешен најфинијим бечким писаћим прибором, лежало је неколико Француских романа и, ваља запамтити, само једна руска књига, која се нашла у чуду, како је први пут доспела у тако сјајну палату.

Напрема софи, на коју се грофица немарно наслонила, седио је Шетинов, па се усрдно разговарао с тоспођом грофицом.

„Шта је ново 2“

„Вели се, да ће господин Г. постати о | празницима коморником. До сад су му била многа врата затворена: шат их отрори комор-= нички кључ.“

„ А шта је даље ново 2“

— „Биће сватова. Кнегиња Б... решила се, да пођеза свога дојакошњет обожаваоца“,

Али она га не мари и вуче га већ две тодине за нос“.

„То ништа не чини: он је наследио велико имање, а кнегиња је само годинама постала богатија. Јуче је било претеновање, а данас је већ тако страсно звљубљена, да се не можете довољно начудити.“

„Опрота кнегиња! У Орао тоје у сва= ком 2 пристојна партија,“

„Говори се јоши о другој,“ Пети нон „вели се, да мој пријатељ, кнез Чудин, узима жену са два милијона.“

настави

Грофица погледа злобно у Шетинова, па се осмену. „То није петина. Шразан разговор. Он и

не мисли на то.“ „Но, да не заборавим“, рече Шетинов, опет не-

„морам вам честитати, што сте се коме допали.“ „Коме то 2“

„Моме пријатељу Леонину, коме сте завртили мозак. Опомињете ли се, то је онај млади официр, за кога сте ме не давно онако радознало пштали, Неда ми никако мира, јер хоће да га по што по то уведем у отмени свет. Заборавио је на своју драгу у Коломни, а кад

чује да се спомене ваше име, збуни се сав, па порумени као стидљиво ђаче,“

„Леонин“, рече грофица као за се. „Леонин, ха, та то је спгурно унук СОвербинове . о Ии

Она извуче из неког црног ковчежића неколико етарих писама, писаних не баш лепим рукописом, па их поче ес дубоким уздахом превртати = | — „Каква су то тајна писма 2“ Шетинов. „Није саветно читати тако што пред сведоцима.“

запита

„То су писма моје покојне матере“, одговори грофица тужно. „То је њена последња. воља.“

Шетинов спусти главу, па ућута. Али на

скоро превлада у њему обична веселост.

— „Нопашта ћу да чиним са Леонтном:“ запита он.

„Доведште га безусловно у петак гранку, па ми та представите . Морам га из блио ара о

на _И=

же