Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

|

И ЗА

Деши сасе. = ~ от _____--- -- ен ас обавити ви

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ. |

вић = .

__ски вапор, који ће нас понети, лежа је

на расном тршћанском лиду (обали) и док дланом о длан ми смо се већ у њега укрцали. И како смо се укрцали! Између копна и брода бацише неку са свим обичну даску и по њој се улазило у ород. Да ме је кон. пр. у Новоме Саду понудио, да преко таквог моста уђем у дунавски параброд, ја бих му се лепо на љубави захвалио. Али овде пример повлачи и смелим се кроком попех на брод и на море.

Кад сам први пут дошао у приморје, нисам могао дуго да се одморим од величанственог утиска, што га је само море на мене учинило. Али одмах после тога дођоше на редљуди, да им се дивим. Колико се год лидо пружио, нигде нема на њему ни најмање ограде, па и моло, који далеко унутра у море улази, на све је стране отворен. Не само мушки, него и жене, па и сама деца шећу се по његовом рубу (без икаква страха и бојазни. Колико пута гледах чудећи се Факине, где руке у пепу, стоје на крај њој ивици мола и очима стрељају по бескрајној пучини, неби ли уловили који брод, што се луци приближује. Тек да се петом држе на суву, а под њима отворило грдно море своје ждрело без дна.

_У почетку сам мислио да је то лакоумље, после сам се довијао, да не цене у ништа свој живот, пошто су увек тако близо опасности, али сам најпосле увидео, да је то најразвијеније самопоуздање, до којег ти људи долазе у скоро не. прекидној борби са силним елементима, Забадава, морао сам себи

„признати, са свим је друкчија по-

„врза људи овде на мору него код нас на суву. Шристаје ли код нас на Дунаву параброд или ваља ли да се крене, ту су на излазу матрози, ту полиција, ту широке скеле са сигурном оградом, ту пази свако на сваки крок, што ће га учинити и око власти будно је, да се ником никаква несрећа не догоди. Од свега тога нема ништа на мору. Вапор није још ни при. стао како треба, а многи путник не чека ни да се намести она јадна даска, него скаче заједно са својим пртљагом на лидо или на моло и не осврћући се жури се за својим послом. Нико му то не брани, нема ту никакве полиције, свак пази само на себе и више него игде влада на мору код људи уверење, да је „свак за себе човек.“

На моју срећу било је море сасвим мирно и кратка вожња од по друг сата прошла ме је без икакве неугодности. Обала нам је остала увек на догледу. Минусмо поред Муђије, Капод Истрије, Изоле. Сви ти градови сачували су верно свој средњевековни (венецијански) тип, а пмају од чести и остатака, који одводе у давну давнину. Капо д Истрија, варош са знатном индустријом, лежи на једном каменитом острву, које је насипом са копном спојено, а Изола се подиже на стрмој обали као каква пирамида, којој су на боковима усађене куће. Више него изглед тих приморских места занимао је мене геолошки изглед бреговите обале, која показује врстање слојева, у такој лепој потпуности и правилности,

какву нисам имао прилике да видим ни у једном крају, којим сам до тада пшутовао. Скоро све Форме реметења врста могу да се виде на западној обали Истре и због тог је пут поред исте не само забаван него и врло поучан.

Већ нам се указује оку и столна црква (дом) пиранска. Она је саграђена на једном предгорју и како исто непрестано подрива море, морала би се црква већ давно да сруши, да није цела тераса, на којој се црква налази, подупрта зиданим сводом, који су још Млечићи подигли. Обиђосмо шредгорје и очима нам се отвори поглед на Пирано у свој његовој живописној лепоти. Ево нас већ у луци. Моло је пун света као обично у приморским градовима, кад се очекује долазак ког брода. Искрцасмо се и уђосмо у град, где у гостионици „код вапора“ беху већ одређени станови за наше друштво. Гостионица та лежи одмах на морској обали. Кад сам погледао из своје собе, а преда-

т Милан А. Симић, управитељ народ. позоришта у Београду.

мном се отворило широко недогледно море. Сунце је баш залазило. Дивно осветлење мора у тренутцима, кад сунце у њега тоне, спада у највеличанственије призоре, што их може човек да види. Кад и то прође, дигосмо се у град, дага мало разгледамо. ЏПиранска лука спада међу најбоље, што их има у нашој монархији. До 2 и д стотине бродова траже и налазе у њој сваке године склониште, кад их при доласку са југа иза Пунта ди Салворе (најзападније тачке у Истри) опака бора изненада дочека. Варош сама изгледа старински, улице су местимице стрме, мрачне и тесне; али има и неколико лепих нових зграда. Место-лежи управо на самим терасама, које се једна над другом уздижу, а са свим га горе обрубљују старе, опале зидине. За све истарске градове веле да су веома налик на Мљетке, па у сваком се налази и Маркова пијаца, на којој не фали ни подражавање (дакако

веома оскудно) венецијанскога лава. Куће

имају тремове и пуно је „остерија, (ре- | 5

штаурација) и кафана. У правој талијанској остерији налази се и кујна у истом _— 7

простору у ком гости седе. (Овако наручује јело, које хоће, на огњишту. И у самом Трету може то да се види у једној од најбољих и најотменијих тамошњих. рештаурација, у остерији „ала Бонавија“у гостинској соби је огњиште, на ком на. пет шест места ватра гори, видиш куварице, можеш да пратиш сву продедуру кроз коју јела пролазе и разноврсни звуци, што са огњишта долазе, сливају се са разговором гостију у неку не знам да.

кажем какву, али за нас чудновату ме-

лодију. — Дом у Џирану већ сам поменуо. На његову торњу налази се ужасно велика штатуа св. Бурђа од туча, која. се по ветру окреће, јер је тако на јед– ном котуру намештена, да може да се врти. По њој се види какав ветар душе.

Џирано броји око 10.000 житеља, све најљућих Талијанисима. Други говор него талијански не може да се чује. Од школских завода налазе се велика реалка и обртна школа: оба завода су државна, али им је наставни језик талијански. Људи су разговорни и предусретљиви, али наше друштво нису баш јако марили, јер у њему беше неколико чланова. комисије, која им је винограде вадила, а Пиранци су наравски — каси другде — били мњења, да то није морало да буде. Женскиње у Пирану на гласу су са своје лепоте и с пуним правом. Свакој је покривена. глава црном марамом, коју знају вешто натраг тако да свежу, да крајеви падају на рамена.

Највећи понос Пиранаца је, што се у њиховој средини родио славни сликар Чезаре дел Аква. Од тог великог уметника су и оне две велике уљем израђене слике, што десну и леву страну грчке цркве у Трсту покривају. Једна предетавља, „како проповеда Јован крститељ“ а друга „како Христос децу благо-

Сутра дан ваљало нам је рано поћи у винограде. С тога смо поранили још пре зоре ипошто пописмо по једну каву изађосмо на обалу, да чекамо тамо на кола, која ће да нас возе. На обали стојаху већ групе рибара у својој венецијанској ношњи (а тако је дуж целе Истре). Упустисмо се ш њима у разговор. Хоће ли још дуго потрајати „маестро“, или ће. настати „поненте“ или наопако подмукли „широко“, е то је њих занимало, и тиме су себи главу ломили. (Ове су то поред још неких 13 других — имена ветрова. која у приморју имаш ваздан прилике да чујеш. Тим изразима они тако вешто господаре, да је човеку са сува тешко, да их одмах схвати. Али брзо се окретосмо од рибара, јер нов призор поче да нас занима. Из тесних стрмих улица силазише се са свију страна цуре са неким шавољима на глави. (Све грабише обали и чим до ње стигну, излију шавољ у мо ре, захите у њега воде, исперу га метлицом, коју свака уза се носи и исто тако хитрим корацима као што долазише враћаху се опет натраг, Ваљда по сата трајао је тај призор. Постасмо љубопитљиви, ајде да видимо, ког врага сипају у море. Кад ми тамо а оно у шавољима сав до-