Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

ЕН

њ! |

312.

__СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОБИНЕ.

само људе у снажним годинама. Болести ове има две врете, м. без шећера и са шећером, и то са 2 падо 10% шећера тако, да по ', кгршећера на дан буде. Патници ови силно једу, и воле теста и брашнена јела, то им се иште. Не зна се узрока болести. Окривљује се пиће. Држало се да је јело теста и шећера, па се то закраћивало, ал милијона цранаца живе само о шећертреци по више месеци у год. непрекидно, па нема ове болести, и нема је ни у које животиње, којој је биље храна, него само у људи иу животиње, кад се месом хране. Болест ова сврши се сувом болести, 060бито у оних, који се уздржавају од тестаних јела, а лече се јелом меса.

У овој болести главни лек је најпре млеко а после биље пиринаџи воће; а јело меса тако је противно, да се одмах чим се узме месо јести шећер у м. покаже им, јаче пође, који су на млеку већ били престали. Месно је ло је тако противно, да ни један патник овај не преболе; само на млеку и биљној храни буде помоћи. —

Даље је главна болест, што с бубрега, људе мори оно запаљене бубрега, што се данас зове Брајтова болест. У м. ових болесника, пуно је свакојаких љусака од цеви из бубрега, што се љуште од тешке болести; има и крви и бала игноја и одилази беланка тако много да с м. те никад пена не пада. И ова бо, лест ухвати само оне од старијих људи, који се месом хране и сосовима и зачинима, а млађе и децу обично иза шарлаха, кад у оном терету бубрега, где вредовна кожа ништа не може да ради, те сав рад на бубреге падне, — узму још рад оснажења иједу месо и јаке месне чорбе сосове ил екстракт, и рад окре-

_ пљења пију вина, а уз то сејош и расхладе

било с поља или с прехладним пићем. Болест је та једна од _ најопакијих, с _ тога, што се у почетку и не позна, са свим из тиха пође; и опази се тек после, кад почну ноге и руке отицати и водом се пунити. Прво по чему се позна, то је пена на м. од беланка, који на боне бубреге из крви изилази, а не треба да изилази, па с тога се патник цеди и слаби. А пошто се беланак у м. у свакој тешкој болести исто тако губи, то ваља одмах узети и микроскоп, да се констатује Брајтова болест. Јадницима овима, ако још има помоћи, оно је, у најстрожјем уздржавању од сваке мрве месна јела и зачина, и не само од ки. села пића, него и од саме воде. У овој несретној бољи је с почетка млеко једини лек, и то да се умерено пије, само то те тешко озлеђене и запаљене бубреге блажи и хлади, а патника довољно храни и снажи м беланак надокнађује. па кад је престао 6 ланак да одилази и кад су се бубрези опоравили, којем много времена, више месеци треба само о млеку живити ио безквасном хлебу, онда се прелази набиљну храну, Само уз млеко помаже п купање у млакој води, ил приснички завоји, топло одело ичување од свавог најмањег расхлађена. Само тим се спасу јадници, и то ако за рана почну, док још није болест бубреге тако покварила, да се више с њима жи. вити не да.

Исто су овако и друга запаљења на бубрезима, болести, које осим озлеђења с поља, ухвате само људе на месној храни љутим зачинима киселим пићима, а на биљној храни никада их нема, него на биљној храни прођу и спољна озлеђења оламше особито назеби и расхлађења иза зноја. Исто су овако и остала запаљења што са бубрезима у свези иду; запаљења сабубрега, запаљење и катари м. бешике и м. цеви, која се само нађу у људи на месној храни иза љућих зачина, ива пића, младог још'непреврелог пива и вина. За то се

ово строго закраћује, у овим као и у свима другим запаљенима и катарима, па држећи се биљне хране прођу и ове невоље брзо и тако лако, да ништа друго више и не треба.

Изевега се види дакле дасу и бубрезии њихове болести и ових лечење сведоци само за биљну храну човеку.

о + 4 • < • +. • •- + - - + ~ + + А—љ__А__А___а. Љ__А__А.

А___д___А- ~__А__А__А__љ.

ДОВИГАРИЦА МО ЧАВРГОВ. _ Јавно предавање Милана Савића. (5 (Свршетак.)

Кадје чавргов у своме друштву, онда је весео, раскалашан, разуздан; алига ти афекти напусте одмах, чим јесам, или удруштву са којом старијом особом. Он је онда миран, невесео, чисто је замишљен. То душевно стање долази по свој прилици отуда, што се чавргов налази на непознатом земљишту. Кад је сам, онда не зна, шта ће собом да ради, јер интелектуална Функција још није у њему овладала тако, да би могао мишлењем забавити себе. Друго је шта, ако нешто мора да ради, било сад по налогу, или по нагону. Свакако је пак незадовољан, и онда обично чини какву штету, тек само да се нечим стварним, нечим конкретним, занима, да нешто ради. Кад је пак у друштву са каквом старијом особом, онда као да осећа иумну и телесну превласт над собом; та му особа смета, он је сплетен, и на питања даје невеште и неспретне одговоре. Чавргов је онда свој, кад није између четир зида, кад није под контролом, кад је у свом друштву, и то или при игри, илиу извршивању каквог несташлука.

У швигарице је то са свим друкче. Почем је, као што сам рекао, мишлење у ње развијеније него делање, и то поглавито из спољних узрока, то се она,и кад је сама, са свим добро осећа. Она ради свој посао а да се и не позове на то; она све нешто шуш га, чепрка, ради, пева, она се кити ако ништа, друго; кроз главу јој јуре тамо-амо свакојаке непотпуне и неразвијенемисли, тек само контуре неких идеја, које се у њеној фантазији све већма, али начудан начин, развијају — апстрактно живљења, а она се ипак при том забавља. У своме друштву осећа се и она понајбоље; у друштву пак са којом старијом особом понаша севрло чудно, особито се пак инетинктивно страши од гдекојих непознатих ли чности, као што то спомиње Хартман у својој „РАЏозорће Аез Џпђетуизафвеп“, (стр. 167). Одговори су јој као што рекох — кратки и оштри,и то с тога, што осећа превласт над собом али је неће да призна, па ни самој себи. С друге стране пак не одриче се тога друштва, јер је пре свега радознала, па би хтела да дозна, шта бива по свету, камо она не може и не сме да дође.

Још нешто. Швигарице су обично веселије од чавргова. То долази отуд, што им је делокруг ужи, потребе мање, резигнација прета, те су услед тога и лакше задовољне. Ко је пак задовољан, тај је обично и весео. Чавртова је теже задовољити, услед тога замењује он веселост раскалашношћу. За то су за= баве и афекти у чавргова свагда шумни, а забаве и афекти швигарица тишији. Кад се швигарица смеши, чавргов се већ цери; кад швигарица кикоће, чавргов већ скаче и ђипа; кад швигарица пева, чавргов већ витла псе; кад швигарица скакуће, чавргов севећ чупа и туче; кад се швигарици покаже суза у оку,

чавргов већ слини и урла; кад швигарица

плаче, чавргов већ запсива Рекао сам већ, да швигарица више ми-

соли него што ради, а чавргов пак да више.

ради него што мисли. У томе дакле, тако бар ја држим, лежи и тај факт, тај чин, да се интелигенција у швигарице раније развије него у чавргова. Девојче у истим годинама са дераном много је разборитије од њега. То као да осећају обоје, јер за што би онда чавргов био свагда у опозицији према швигарици и за што швигарица увек показује, да има неку умну превласт над чаврговом. То се двоје не могу никако да сложе. Особито се то стање опажа у породици, где има и мушке и женске деце. А та опозиција, та, тако рећи, невешта, ненаклоност међу швигарицом и чаврговом много олакшава решење педагошког питања, особито у заводима, где и мушка и женска, деца у једној истој соби седе.

Тај одношај, а и разлику у интелигенцији, зна сваки учитељ, а и сам сам имао прилике, дасе о томуверим. Ученице лакше схвате, лакше уче и јасније одговарају него ученици. Наравно, да су и много емерније. Из међу часова пак, за време одмора, биле су групе свагда одељене, и то без позива од стране учитеља, онако по нагону.

Да наведем још гдекоје особине, којима, се то двоје разликују. А и та је разлика само успех њиховог душевног развитка и стања. Наравно, да има и ту, као свуд, изузетака; али ти изузетци падају нам онда још већма у очи, баш за то, што су изузетци.

Видили смо, да су изрази душевног рада. у швигарице много скромнији и тиши, него у чавргова. Кад иду само сокаком, онда видимо швигарицу како је скромна, али при свем том она опет добро мотри на околину своју; очима стреља на све стране, а спази ли само да је когод посматра, одма их обори, и тражи тамо нешто по земљи, или их укочи на какав предмет пред собом. Чавргов не иде ни најмање смерно, он се бацака, и ако се баш не баци каменом за каквим кером, ипак му се рука трза и нехотице. Он гледи све, али врло мало види; швигарица пак више види, него што гледи.

Тако су исто у саобраћају. Швигарице се разуму, чим се погледе; чавргови морају већ дати од себе неке неартикулиране гласове, или нешто гунђају, или машу главом. Осим тога швигарице врло радо воде преписку, али не овим нашим словима, него неким знацима, које не разуме нико; чавргови пак имају за то неке измишљене речи, које не стоје ни у каквом речнику, или имају неке знаке, које не зна нико. Цал су тако постигле обе странке, а та је, да се очува тајна, јери швигарице, па чак и чавргови, имају својих тајана. У првих је тајна нежна, а предмет јој је неко унутрашње, неизвесно осећање, у других је пак мање нежна, а предмет јој је обично какав несташлук.

Занимљиво је такође посматрати обоје кад су у неприлици.

Швигарица, ако је сама, обично ће поцрвенити и — заплакаће се, ако јепак у друштву са својим вршњакињама, онда ће на њих (бацити хитар поглед, и све ће, као на команду какву, почети кикотати, те тако чисто довести у неприлику оног, који је мало пре њих довео у неприлику. Одговарати пак неће ни једна. Чавргов, ако је сам, само ће се намргодити, обориће очи, а овамо ће једнако премишљати, како ће што пре да загребе; ако је у друшгву са својим вршњацима онда их гурка, и од себе отискива сваку кривицу, шта више наваљаће је у многим случајима на другог. — =

ПРУ >