Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

|

|--

68

ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

Дотадањи јунаци овога дана — Милан и Рајко дођоше сада у присена“.

Рајко се повукао из друштва, Отишао је у шљивит, наслопио се па једну стару рашљасту трновачу ша је отуда пемо зверао у друштво. По живота дао би да се Љубица осврне, да га потражи очима. Али њојзи пао да није било пи у крај намети да њега нема у друштву. Седела је тихо уза своју папу па је слушала

.

| (вако се то дивило лепоме ватромету |али се мпоги п забринуо, јер су се из бабинога буџака паднели тешки облаци. Киша тек што пије групула.

Бадава устављају домаћини домаћица, кола су већ упрегнута. Гости се праштају, журе се да што пре стигну кући, јер до села има ипак добра по сата.

Кола сусепаврстала, али само у двоје,

шта се разговара при столу. | Рајко није ни приметио да се вече спушта. У један мах осети неку тешку руку на своме рамену. | — А шта је то јупачег зачу се пеки глас —_ та ти баш као да будан сањаш. Ајд, ајд, има и тој бољи лека. — Каквој бољиг пречасни оче! — одговори Рајко сав усплахирен. | — Та ћути, био сам и ја некада млад. Но ту болест не лечи доктор но песма. — Та каква песма, пречасни очег — упитаће Рајко брзо. — Е виш, синовче, сад си се пздао. ЉЛоја песма „Мсанје ликуј“ — рече попа доброћудо. Рајко је стајао као окамењен, јер је у тај мах при. шао Милан Љубици па јес њоме нешто разговарао.

— Та није ни то тако далеко — продужи попа — 'авчица је красно девојче а не верујем да би п грк-Стеванови били противни, само док свршиш школе.

Рајко се морао јаче наслонити на шљиву, јер су му ноге задрхтале. Глава му се тако занела, да у мал што није пао.

— Махните ме господине — мољаше се Рајко чисто детињским гласом.

— Е гле! А да ја нисам погрешио. Да не ће бити она другаг Е, то јејош боље. Честитам! Сретно! — продужи попа.

Рајко погледа немо у попу и не могаше да се разабере. Неки неописани бол му је кидао срце на комаде.

Но у том дотрча Кузман.

-— Хајд те, господине Рајко — ено већ седају за вече-

троје што има светилника. Нико није мислио да ће се тако одоцнити па није ни понео Фељера. | Госпођа Боса је позвала Милана, да „седне са Савком у њихова кола; страх јој је што је тако мрак па да им се што не дотоди уз пут.

Рајко је мрким погледом пресекао свога друга када га је видео где је сео уз

"Љубицу на долње седиште.

Онје сео у последња колас домаћином.

ру; а ми још нисмо удесили кад ћемо палити ону багљу. Где су ваше ракетле 2

У тај мах би Рајко запалио сав свет, да пзгоре у пепео, а у свету томе и себе, кад је тако неизмерно несретан.

Мрак се већ спустио на земљу. Гости поново поседаше око трпезе; крај оскоруше плану багља коровине, те озари сву долину. За њоме посукти читав сноп жарких ракетала у вис.

Рајко их је пустио све у један мах. Беше му као да је отворио срце своје па је пустио муње и громе што тутње у њему да се испраскају и да јадом и болом његовим запале тавни, небесни свод. Непомично је гледао за оном плавом ждра-

ком што се била дигла у вис изнад свију |

као даће у небо. Застала је за часак у своме лету па се расула баш изпад трпезе у сићушне звезде — које су полако падале као да се круне с неба. Тако су падале све наде Рајкове пи гаснуле су у

Материнска љубав у птица. (Види ерт. 4.)

| Близо села баш на једној окуки, где |

„је сеоски јендек мало дубљи, застадоше наједанпут предњаци. Нешто се било пореметило — па су сва кола застала. Рајко

шао с кола.

да се примакне колима у којима су Љу

као да је то Љубичин и Миланов глас.

Рајка спопадне ужасни бес. Трже светњак горе, да им засветли у лице.

У тај мах удари зрака од светњака те коњима управо у очи. Коњи зазре|ше, скочише у страну и за тили часак " бејаху госпођа Босина кола у јендеку.

У лому том Рајко је чуо само врисак из Љубичиних уста: —Несретниче Шта учини!

Нека неодољива чежња вукла га је

бица и Милан. Кадим се приближио, учини | му се као да чујенеко тихо шапуање. Баш |

Пођипаше са свију кола, да виде да

„је узео светњак у руку па је полако си- |

тешкоме мраку, штоје попао душу његову. | се није догодила каква несрећа.

едва утишаше коње. Кола се беху | изврнула, покрхала. Испод њих је лежала. госпођа Боса онесвесла. Љубица, Милан, Савка беху се љуто изгрували, | ИЕ Доктора, зовите брзо доктора! Зло је! зачу се као из једнога грла.

У тај мах већ је био доктор Станоје прискочио. Пажљиво диже онесвеслу госпођу Босу са земље и рече тихо.

Зло је!Није добро! Госпођа се љуто осакатила ! |

Доктор узеде мало црна вина и протре госпођу Босу по слепим очима. Раскопча јој хаљину и пође да је гњечи по слабинама.

Љубица се окаменила од чуда. Нит чује нит види шта се збива око ње.

Госпођа Боса поче да јечи и за тренутак два па дође к себи. Али десном руком не могаше ни да макне —- а испод ребара осећаше неки тежак бол.

Доктору помогоше да дигне госпођу Босу на друга кола; на мести је, како јебољемогао идржаше је с Љубицом више на рукама.

Ма да су кола милила, госпођа Боса јечаше непрестано од љутих болова.

= Шта то биг Ко то учини 2 питаху се сви с ужасом.

— А ко би учиниог Није ту нико крив. Несрећа је тако хтела. Коњи су се поплашили — утишаваше грк-Марко.

Но ако нико није знао знала је Љубица, знао је п Рајко ко је крив тој ужасној несрећи.

Е тако, свако каже: берба весела. весела! — а ето како је сада свима пресела.

Кукавна госпођа Боса!

(Наставиће се.)

Из „ВУДИЋА УВЕЛАКА. ЈЕ

Кад сам на свет овај пао,

На свет овај магловити,

Кажу да сам много плако,

— Не сећам се, — може бити.

Кад се магла ведрит' поче. Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам много пево

—" Не сећам се, — може бити.

Ар кад стиснем болно чело, Бјо кроз сан се сећам свега, Да сам увек тајно зеб'о

Од проклетства данашњега.

П.

Други на гроб плоче мећу И ваљају на њих риде,

Е да спомен дуже траје, Да е' гробови даље виде.

Нека ради ко шта хоће, Слободно је, свак по своме, А ја мртве моје дижем, Па у срцу носим своме.

Гроб је и то, ал на њему Душа моја цркву зида; Гроб је и то, и на њему Од бола је пирамида. —

Кад ја умрем, бол ће пасти, Ал ће остат бршљан ови, — А остаће можда дуже Него плоче и крстови.