Српске народне приповјетке, загонетке и пословице. Књ. 1 : приповијетке и загонетке, народне приповијетке и загонетке

аи

Шрив четири године дана, кад е мене напвећа нужда, кон смертнога на, овоме свиету постигнути може постигла, (кад ме болест у убожеству напала) онда су мене презрели и оставили сви мом прилтедљи и доброжелателђи, коџ су, док сам л здрав био и нри служити могао, мене лљубили, посволвали и златна, ми брда обећавали. — У таковом бедом состолнијо прешавши л из отечества моега у Цесарио да се лиеЧим, морао сам подлећи свим нуждама, коима су напнесрећнии лђуди овога свиета, подложни, морао сам и ту у болници Ново-Садскоћ (из милости Сербскога обтцества) лљета 18102 зиму превимити. Онда сте ВИ Благородна Госпоже ! мени, кад сам хотео у топлице поћи, шедро даровали 150 Форпнти. Мени као едноме напбеднивму човеку, коега никад прив, до онда, нити сте чули, пи водили! () редки значе добродетелђи, и сердца чувствителнога, к беднима! Но може кабав неискусан рећи: имали сте доста пак сте и дали: Нив туда, не: добро не чини онан коп може, него онал кон чувствуе радост учинити га. И сам онакова, последнђом бедности уздишућа прошенил, као што сам ВАМА поднио, подносио лђудима, кои би годишнђим приходима ВАШЕ имениев изплатити могли; пак — —

Од онда већ, милостива, Благодетелце мол! како сте ми оно напвеће благоденнис учинили, ни есте ме Више ни видили, нити сте што о мени чути могли: ербо различна обстолтелства. мени су препатствовала, макар само са три благодарне риечи, кипећу благодарност сердца мога ВАМА од части показати: и наравно сте ВИ морали већ одавно помислити, да сам п, као неблагодарни син и последнљи човек, ВАШЕ благоделние заборавио.