Српске народне приповјетке, загонетке и пословице. Књ. 1 : приповијетке и загонетке, народне приповијетке и загонетке
607
и
Лауш бан Јели говори: «ја сам је до сад чекао » Тад' Јела бану беседи: «Дајдер ми ону тиквицу, «Да ладне воде заитим
«И бело лице умијем.» Лауш бан даде тиквицу, Јелица воде заити,
Пак бело лице умива; Лауш бан шњоме беседи, Па не мож' Јелу да позна, Јела се томе смејала,
Па свога коња разигра, Потрже сабљу очину,
На њој је име очино; Лауш бан не мож' да позна. Опет му Јела беседи: «Тако ти Бога, Лауш-бан! «Води ме сестри Ивиној, «Не би л је младу видео, «Мож' да ће поћи на сусрет; (Ако ли тога не буде,
«А ја ћу кога молити, «Нека ме бану одведе; «Даћу му триста дуката,» Кад Лауш речи разабра, Јели се смерно поклони: «ја, ћу те, брате, одвести" Води је двору Ивином,
А кад су били у дворе, Скочила с коња Јелица, Ивана бана. сестрица,
15
90
85
9()
95
100
105