Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

5 О Да он шњоме бјежи на Удбину, Али не да од Сења Тадија, Већ се туку дрвљем пи камењем, Најпотље се о Мујом утатио, Уфатио у кости јуначке, 600 Па се нове по зелену лугу; Тадија је пјенам зашпјенио,

Запјенио пјенам' бијелијем, . А Мујо је пола крвавијем; А око њих Алил опџекакује, 605

Голу носи сабљу у рукама,

Па удара од Сења Тадију,

Седам га је ударио пута,

Седам му је начинио рана,

Седам рана од седам педаља ; 610

Кад допаде од Задра Тодоре,

На Алила ршум учинио,

Алил баци оковану ђорду,

Тодор му је савезао руке, |

Па он дође, те говори Мују: 615

„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!

„Пушти мени побратима мога,

„Као ми те погубити, Мујо,

ујер сам чуо, говоре ми људи,

»дДа си добар јунак на мејдану.“ 690

За то Мујо хаје п не хаје,

А кад виђе од Задра Тодоре,

Он потеже тешку топузину,

Па удара са Кладуше Муја,

Док је њега трипут ударио, 625 (ет С Тадијом је њега. раставио,

А аб црном га земљом саставио,

ВУБОВЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕП п