Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

10

Пак удари ђога бакрачлијом, Скочи ђогат преко поља равна, Остадоше младе Сарајлије,

Али не шће слуга Хусеине, Већ повика из грла бијела:

„Стани, курво, дијете Груипца!

„Не ћеш утећ', ни одвест' ђогата,

„Ни однијет рухо Џафер-бега;“ Пак он пушта својега дората) А потеже сабљу оковану; Допста га достигнути шћаше;

Ал му Грујо ни бјежат не шћеде,

Већ поврати бијесна Ђогата, А потеже сабљу Џафер-бега, Пак дочека Хусеина слугу, Удари га по десном рамену, Раздвоји га на седлу бојноме, Бојно седло на коњу дорату, А дората на земљици црној, И још земље мало заватио. Јавпу му се Старина Новаче: „Бе аферим, дијете Груипца! „Док сам п ја твога доба био, „Могао сам тако ударити.“ Оста Хусо ногом копајући, Оде Грујо брдом пјевајући,

И он дође својему Новаку; Са стрицем се у образ пољуби, А свог оца у бијелу руку; Ђога пусти у гору зелену,

165

170

[655 (52 = ср с

190

=) Овај је стих из 1.