Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

362

_ 950

„Повад'те ми клинце из ноката,“ И он сједе и ноге прекрсти,

И повади двадесет клинаца,

Па их метну себи у њедарца. Опет не ће да мирује Раде: Кад је тавна ноћца настанула, Иде двору аге Бећир-аге,

Па постаја мало код пенџера, Истом ага за вечеру сијо,

Па с кадуном својом бесједио : »Моја кадо, моја вјерна љубо ! „Ево пма девет годин' дана, »„Как' ] отипго Раде у хајдуке, »Да не могох сербев вечерати „Ове од страха Малог Радопце; »Богу вала, кад га данас нема, „И кад њему хака главе дођох ! И оно ћу двадест објесити, »дДок у јутру бијел дан осване,“

А то Раде и слуша и гледа, -

Па у собу к њему улетио,

За вечером агу уватио, Увати га за врат до рамена, Истрже му главу из рамена; Па увати Бећвр-аргиницу,

Па потеже клинце из њедара, Удара их под ноктове кади, Док јој пола клина ударио,

И душу је, кучка, испустила ; Њој говори Мали Радоица : „Нека знадеш, Бећир-агинице, »Да каква, је мука од клинаца !«

110

[Еј | (ах

је МЕ (мај

| со

(=

(41 му

Гз

58 ~