Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

37

а

пите ~

„Он сеђаше, те благо бројаше, „ја повика туда кроз планину, „Не би ли се дете уплашило, „И не би ли у гору забегло, „Не би л мене остануло благо; „Ал' је дете срца јуначкога, „Јуначкога срца слободнога, „Окупи благо, спусти у џепове, „Па потера мене кроз планину, уја на коњу, Груица пешице, „Да не беше гране вите јеле, „Те му калпак са главе скинула, „Допста ме уватити ћаше.

„Већ док узе калпак те устаче, „ја забего у гору зелену; „Потеже се Грујо буздованом, «Пустимице добро нештедице, „Да удари менека на коњу; „Не погоди менека на коњу, „Већ удари у ту виту јелу, „Колико је лако ударио,

„Виту јелу из корена крену, „И гране јој на земљу падоше.“ Не смепг Турци под шатор да иду, Док не оде Максимија млада, Те је Груји савезала руке,

И замаче синпир око врата,

Тривет алки четрдесет ока,

Онда њега притискоше Турци. А кад скочи Новаковић Груја, Три Турчина на себе понесе, И четврту Максимију љубу,

60

70

80

со (|