Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

59

„Да сам тела на коња. примати, „Те вас не би предала у Турке.“ Кад дођоше месту Дренопољу, Турци пењу два свилна шатора, Један шатор Груји и Стевану, Други шатор Максимији младој. Два Турчина очли Дренопољу, Трећи оста чувајући стражу.

Кад су дошли паши Дренопољском, Они кажу паши Дренопољцу: „Господине, пашо Дренопољски ! „Лепога смо роба задобили, „Лепа роба Новаковић-Грују,

„И Грујина нејака Стевана,

„И његову Максимију љубу; „Каква ј красна госпођа невеста, „Лепоте јој на крајини нема, „Лице јој је вредно Цариграда.“ А паша се маши у џепове,

Те им даде стотину дуката: „Ево, Турци, стотина дуката, „Јед"те, пијте, до у јутру, Гурци! «Кад у јутру робље доведете, „Башка ћу вам бакшиш поклонити, „Ком“ агалук, коме ли спаилук." Узеш' Турци стотину дуката,

Па пођоше по свем Дренопољу, Они траже слатке медовине,

Ал не могу медовине наћи,

До у неке крчмарице Маре,

У Грујине Богом посестриме: „Снашо Маро! дај нам медовине,

120

130

140

150