Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

Са шње скиде свилу/и кадиву,

И скиде јој копрењу са главе,

И скиде јој ђердан испод грла,

Остави је у саму ћенару,

Намаза је воском и катраном — 280 И сумпором. п брвијем праом,

Па је уви меканим памуком,

Па је поли жестоком ракијом,

Укопа је земљи до појаса,

за Па/ запали косу навр главе, 985

А он седе пити вино ладно,

А љуба му јасном свећом светли.

Кад догоре до чарни очију,

Максимија поче беседити:

„Господару, Новаковић-Грујо ! 90 „Кад не жалиш моје русе косе,

„Доста су ти ругу претиштале,

„За шт не жалиш моје очи сате

о Тоета си и јунак пољубио.“

Кад догоре до бијела лица, 995 Максимија поче беседити:

„Господару, Новаковић-Грујо! _ „Кад не жалишш моје очи чарне,

„За шшт не жалиш моје лице бело“ „Мога лица у крајини нема, 300 „Млого ти је баба потрошио

„На мој бело гледајући лице.“

Онда Груја поче беседити:

„Максимија, колено неверно !

„Истина је, то ја добро знадем, 305 Да ти лица у крајини нема,

„Да је баба млого дао блага,