Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

539

Кад се Иван састави с ђевојком, Ту је шњоме ноћцу преноћио, Бијело јој лице обљубио.

Док у јутру јутро освануло, Скочио је Коичић Иване Право оде својему чадору, Тако њему Бог и срећа дала, Од сватова нико га не виђе, До кадуне Фазлипалпинице. Повикаше огњени чауши: „Хазур, свати, хазур и ђевојка |« Одатле се свати подигоше, Док дођоше Невесињу равном На дворове бега Љубовића, Починуше трудни и уморни, Играше се игре свакојаке: Док је било вече по вечери, Подиже се Љубовићу бего, Да он иде у ђердек ђевојци. Каде бего дође до ђевојке, Овако јој бего говораше : „Злато моје, шћери диздарева ! „Извади ми двије пушке мале, „Међу њима ножа окована, „Распаши ми паса мукадема, „Распучи ми пуца на долами; „Да спавамо у меку душеку.“ Ма му вели лијепа ђевојка: „Авај јадан Љубовићу бего ! „Камо тебе синоћње ођело 2 „Ђе је твоја зелена долама %

А ђе су ти токе од три оке:

135

140

150

155

160