Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

Изнесе им дара господскога, Сваком даје, што је за којега, А делији Коичић-Ивану,

Њему даше ата ђогатаста, Оседлана и опусаћена,

Јошт уз коња сабљу позлаћену, Која вр'једи пет стотин“ дуката. (Одатле се свати подигоше, Путоваше два бијела дана;

Кад су трећи данак путовали, Ударише гором проз планину, Дуну вијор вјетар из планине. На ђевојци дувак узгрнуо,

Сину лице, к'о на гори сунце; Од сватова нитко невиђео,

До делија Коичић-Иване,

На ђевојку с' ашик учинио, Пак је коња свога догонио

До кадуне Фазлипашинице, Овако је њојзи говорио : „Јенђибула, Фазлипашинице ! | „Девет пута мајком те називам, „Кунем ти се Богом истинијем, „Ево тебе стотину рушпија, „Састави ме како са ђевојком !< На благо ве була преварила, Па кад бише на трећем конаку, Сви сватови паше на конаке, Разапеше зелене чадоре,

Мван паде поблизу ђевојке, Док ето ти Фазлипашинице,

Те га води под шатор ђевојци.

100

105

110

115

120

125

130