Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије
57
52
Сијекући јадне Херцеговце, Херцеговце, Орбе од старине; Још да видиш коња виленога ! Дивно бјеше коња окитио: Татарско му седло ударио, Прекрио га црвеном мауром Жеженијем златом искићеном, Боже мили чуда великога ! Златне ките тичу до копитах, Зауздан је Фуздом позлаћеном. А кад виђе Петар Пустахија Алај-бега на коњу Турчина,
Сву дружину Богом братимљаше : „Богом браћо, млади Црногорци ! „Немој који пушку опалити, „Та му данас не остала пуста! „Е ћу чекат' бега посред пута; „Ако би ми Бог и срећа дала, „Да бих бега уфатио жива, „Нове ћу му муке ударити, „Мучићу га за петнаест данах, „Нека знаде, шта су муке љуте, „Како мучи наше Херцеговце; „Да ћемо му тадар осјећ' главу.“ Сва дружина Петра послушала. Ево иде Ченгијћ Алај-бего, Пјева беже на коња лабуда, Припијева младе Херцеговце
Та ускоке од Херцеговине, Припијева Петра Пустахију:
„Бе си, Петре, курвино копилег „Ти ако си у гору зелену,
215
220
225
230
235
~ > [5 =>