Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

93

84.

Кад се Лука руку дофатио, Скочи Лука, ка' четири вука, Он покупи од оке камење,

Те удари на коња Турчина; Тако му је Бог и срећа дала, Те он димно Турчина погоди, Паде Туре коњу под копита,

А припаде Пустахија Лука, Пос'јече му главу од раменах, И узе му коња и оруже,

И ођело, што је на Турчина, Њега свуче, а себе обуче,

И побјеже преко Озринићах,

Ко га види, свак од њега, бјежи, Докле дође у Острог планину, Ту је Лука коња оставио,

А отиде преко Буавицах,

Докле дође у Веризовиће,

На Турску је језик преврнуо, Зове Лука Веризовић Рама:

»„Ну ход", Рамо, пред бијелу кулу, „Мен' утече Црној гори Лука, »Но м' изнеси двије пушке мале, » И изведи бијесна ђогата !< Скочи Рамо на стубе пред кулу, А упали Лука џефердара,

Те је Раму срце опалпо,

Па побјеже зеленом планином, Докле дође у Острог планину, Ту окрочи коња Алијина,

Па отиде низ Брда питома, Здраво дође Кчеву крвавоме, Здраво дође, весела му мајка !

85

90

95

100

105

110