Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

пи

Те му даје пушке и ђогина.

Па е' ондоле оба подигоше,

И ојдоше у питому Жупу,

И дођоше Раму на дворове.

Ал се бјеше Лука пробудио, Куне Лука побратима свога: „Што је ово, побратиме Рамо ! „Што је ово, вино те губало ! „Што превари побратима свога „На лијепу Божу вјеру тврду :“

Но да рече Веризовић Рамо : „Полакоде, побратиме Лука! „Није ласно сјећи наше Турке, „Па слободно ходит овудије.“ Рамо Луку поклони Алији,

Алија га зајми савезана,

Поведе га низ питому Купу.

Кад дођоше према Озринићах,

Но погледа Луковац Алија

Па Алија Луки говорио:

„Ну погледај, мој крвниче Лука, „Погледајдер на бедем од града! „Ка' се прне Црногорске главе, „И твоја ће оњен, ако Бог да 1<

Но му Лука таде бесједио:

» О Алија, жалосна ти мајка! „Ланих сам ти изгубио баба,

„ А јутрос ћу тебе, ако Бог да!“ Ијетко се напучи Алија,

Ману сабљом, да га посијече, А Лука му руке надодаје, Пос'јечему конопац на. руке;

155