Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

91

82

И навали долом питомијем,

И изљезе уз Острог планину, Докле дође у питому Жупу На дворове Веризовић Рама, Па зацука зећиром у врата Скочи Рамо, отвори му врата, Руке шире, у лица се љубе, Па му даје вино и ракију; Док се Лука добро напојио, Паде јунак трудан и уморан, Па га бјеше санак преварио. Скочи Рамо од земље на ноге

И на Луку меће гвожђе љуто:

А на ноге коњске букагије, Конопцем му савезао руке, Па је Рамо вранца дофатпо, Хитро му се у рамена бачи, И отиде низ Ливеровиће;

И умину село Озриниће, Докле дође у Никшиће граду На дворове Луковац-Алије, Те Алију зове полагано; Скочи Туре пред бијелу кулу, Но му збори Веризовић Рамо:

„Знаш, Алија, што је ланих било,

„Када ти је погинуо бабо, „Пос'јече га Пустахија Лука, „Крвника сам добавио твога,

„Дај ми твоје двије пушке мале

„И твојега коња големога, „ А даћу ти у руке крвника,“ То ј' Алија једва дочекао,

> ст

30)

1 (==)