Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије
91
82
И навали долом питомијем,
И изљезе уз Острог планину, Докле дође у питому Жупу На дворове Веризовић Рама, Па зацука зећиром у врата Скочи Рамо, отвори му врата, Руке шире, у лица се љубе, Па му даје вино и ракију; Док се Лука добро напојио, Паде јунак трудан и уморан, Па га бјеше санак преварио. Скочи Рамо од земље на ноге
И на Луку меће гвожђе љуто:
А на ноге коњске букагије, Конопцем му савезао руке, Па је Рамо вранца дофатпо, Хитро му се у рамена бачи, И отиде низ Ливеровиће;
И умину село Озриниће, Докле дође у Никшиће граду На дворове Луковац-Алије, Те Алију зове полагано; Скочи Туре пред бијелу кулу, Но му збори Веризовић Рамо:
„Знаш, Алија, што је ланих било,
„Када ти је погинуо бабо, „Пос'јече га Пустахија Лука, „Крвника сам добавио твога,
„Дај ми твоје двије пушке мале
„И твојега коња големога, „ А даћу ти у руке крвника,“ То ј' Алија једва дочекао,
> ст
30)
1 (==)