Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

110

Кад то виђе војевода Раде,

Он извади сабљу од бедрице, Те пос'јече војводу Вучура. Онада се боја зађенуло,

Убише се прахом и оловом:

Е се бију Сливљем зеленијем, Бјелопавлић плећи обрнуо,

А он бјежи преко Планинице, Угнаше их низ плочу Повијнску Догнаше их и до Дабовићах,

И шеснаест посјекоше главах. Но кад бише до куле бијеле,

А до куле Видића Николе, Искочише два Видановића, Искочише на бијелу кулу,

Кад то виђе Видићу Никола, Од образа пали џефердара,

Те погоди Виданов' Николу, Паде јунак на бијелу кулу,

А прискочи Видићу Никола,

И Никола посјече Николу; Поломи се сва Херцеговина, Бјелопавлић њима кепсао

И пред њиме тридест Повијанах, Загнаше их уз плочу Повијнску, Навалише преко Иланинице

До крај Оливља ниже Озринићах, Тридест и пет посјекоше главах. Бјелопавлић шамлак учинио, Али нема Петра Бошковића. Мало било, ништа не стануло, Али иде Петар Бошковића,

4()