Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

„Но ако сте браћа од освете, »Да дајемо мито у Тураках, „Не ћемо л' му изгубити главу.“ Џа ондолен књигу направише, Послаше је Спужу на крајину А на име Опушку капетану: »жоди, Туре, да се састанемо !<“ Кад Турчина књига допанула, И он виђе, шта му књига каже, Окупио све Мећикућиће,

И поведе уз Копито Турке,

Па. засједе шњима у Пржине; А одонуд Савић с Божовић'ма Па се пита Савић с капетаном:

„Знаш ли, Туре, твога добра баба 2

„Ка' ни оци бјеху пријатељи, „Ходи и ми да се познајемо; „Издај мене Хркотића Муја, „Узми блага колико ти драго.“ Кад то чуо Спушки капетане, Издаде га, ријеч не чинио.

Па с' ондолен бјеху раздвојили, А отиде Савић ес Божовић'ма, И западе на Ив Милетића.

А кад сјутра дан и зора дође, Сву дружину санак преварио, До сокола Радевић-Шћепана, Кад погледа друмом зеленијем Али иде Хркотића Мујо, Напусти га Радевић-Шћепане, Не кће будит' друга ни једнога, Но упали сјајна џефердара,

35

от