Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

180

168

А ракија приче говорити, Поче им се Чупић туговати:

» Ах мој брате, Јанко и Вуица !

„ Тешко су ми Турци додијали, »јер сам, браћо, на крајини љутој, „Украј Дрине, украј воде ладне,

„Пак ми Мачву из преваре краду,

»„Не могу се с њима удесити, » А да ми се се њима удесити, »„Волио би нег' царево благо,

»Да ја видим, чија јесте Мачва, »Чија јесте, чија л' ће остати;

» То би сада, браћо, највољео. —« Истом Чупић у ријечи бјеше,

А стражарче долеће са страже, Вјерна слуга Јуришића Станка, Иза Батра, са села Салаша, Гологлаво бјеше, без обуће,

Без обуће и-без дуге пушке;

Од шумскога трња одерано; Грознијем се сузам' упрљало; Војводама када оно дође,

Оно њима Бога не назива,

Већ овако њима проговара : »„Кље га сјели, три Српске војводе ! »„'Кље га сјели п вино попили! „Ви шијете и попијевате, »Сиротиња у невољи цвили :

»На Мачву вам Турци ударише, „Седам хиљад' и триста Турака,

» И пред њима Мемед-капетане »Од Зворника. града бијелога,

35:

5 с>