Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

192

УК ји „ Ћћераћу те Дрини до обале, „Док те јунак у Дрину не нагнам, „Ја се тебе оканити не ћу; „Ако ли ми уз Дрину побјегнеш, „ ћераћу те до града Зворника, „Да би знао, да ћу погинути, „Ја те данас оставити не ћу,“ Тад" се Турчин натраг обазрео, Десну руку на прси метнуо, Стојану се до седла поклања: „Богом брате, Чупићу Отојане ! „Поклони ми живот на мејдану; „Твоја Мачва, и твоја старина, „Ја се у њу нигда вратит не. ћу;

„Нит' ћу доћи, нит' ћу завојштити,_

„Већ ћу с тобом у дослуку бити, „Држаћу те како брата свога; „Ако л би се у њу кад вратио, „Бода Бог да п Мухамед светац, „Те ја из ње главе не изнијо !< (Боже мили, чуда великога !

Ђе сам Турчин тада себе прокле) Ал' се Стојан не би повратио, Ћер'о би га макар и пјешице, Али Катић присто за Стојаном На ђогату гриве окнивене,

Па га Катић сустићи не може, Већ Стојана грлом дозиваше, Грлом виче, б'јелом руком маше. „Побратиме, Чупићу Отојане ! „Врал' се амо, Бога ти једнога ! „Пуст Турчина једног огласника,

100

110

[55] сл