Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

194

174

На све стране Чупић посла, има, Јер он жели, да гласник не оде. Од Србаља нитко не погибе, Равма једно цигло момче младо, А ни оно не би погинуло,

Али смотри токе на Турчину, | Џак не шћеде коња да се држи, Већ сјах с коња да токе добије, Па га Србљи у боју згазише; Ет' тако је лудо погинуло !

Од Турака мало ко утече, Равма један Мемед-капетане

На ђогату коњу виловноме Поћера га Чупић на мркову, Ћераше се преко поља равна, Ћералше се за пуно два сата: Нит му може Мемед пзмакнути, Нит' га може Чупић престигнути, Јер је Чупић коља уморио,

И мрков му рана допануо,

На мркову седам грдних рана,

_Још се коњма покорити не ће.

Ал говори Чупић са мркова:: »Потурицо, Мемед-капетане!

» Обазри се, да се ог. тедамо,

» Да видимо, чија је сад Мачва :

» Ил" је твоја, ил ће бити моја,

» Чија ли је од старине била“ Турчин мучи, ништа не говори, Веће бјежи с главом без обзира.“ Опет Чупић њему проговара: „Јао, курво, Мемед-капетане !

370

885

395