Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије
198
181
А Кулин му Бога приваташе.
Па се Кулин с мјеста помицаше, До себе му мјесто начињаше, Па му пружа каву са шећером; Ал' се Иван за невољу смије,
И Кулину вако говораше:
„Та Кулине, драги побратиме ! „Ни ћу сиђел", ни ћу каве пити, „Кад си мене тако преварио,
„ И без мене ловак уловио; „Хоћеш мене учинити исе2
уја без тебе што сам уловио, „Све ћу, побро, тебе поклонити,“ Ал' бесједи Кулин-капетане : „Побратиме, оборкнеже Иво ! „Биће тебе исе к'о и мене;
„На поклон ти тридесет робиња,“ Кад то чуо Кнежевић-Иване, Пред Жулином у земљу пољуби: „Вала тебе, Кулин-капетане !
„А на робљу и на дару твоме.“ Кад виђеше робиње остале,
Та да Иван може помоћ' робљу, Све из једног грла процвиљеше, И до Бога тешко протужише, Па кроз Турке јуриш учинише, Ивану се за скут уватише:
»0О Иване, и отац и мајко! „Избављај нас, какогоди знадеш, „Не пусти нас ти у Турске руке.“ Која брати, а која очими.
Иван пође, а робље му не да,
95
100
105
110
115
120
125