Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

197

180 |

СИА

Заробише триста робињица, Плијен гоне, а робиње воде. Савезана и попа и кнеза,

Кад ордији Турци доћераше, Обадва их на коље набише

И ружном их смрти поморише, Под чадор'ма робље под'јелише. Ето кнеже из нахије иде,

Таин вуче у Турску ордију

Су својијех дванаест кметова. Кад се кнеже Турцима прикучи, Испод руке гледну по ордији, Ал' се Турска војска ишарала, Ђе је чадор, ту је и робиња. Виђе кнеже, да је дошло робље, Колико је срца милостива, Трипут пада, па он обумира, Гледајући јада ев' од робља, Низ образе грозне сузе лије: „уто, браћо, јада од Србије ! „Неђе Турци јесу преварили, „Је ришћанску славу погазили,“ А кад Иван међу Турке уђе, Утр сузе, па се силом смије, Турски Турцим' Бога називаше: „Добро ти сте, Турци, уранили! » И добар сте ловак уловили.“ —

„јесмо, кнеже, не може се љешше.“

Каде дође Кулинову кнеже, Кулинову свилену чадору,

Па му пође руци и папучи, Па му Турски Бога називаше;