Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

[0] ко

Таде војску натраг поврнуо, Па намести табље и топове, Те на Петра ватру оборио, Оборио топе и кумбаре.

Према њему на Морави ладној, Онде беше Младене везире,

И са шњиме војвода Станоје,

И са шњима до два обор-кнеза:

Једно беше обор-кнеже Јефто, А. друго је обор-кнез Милоје; (Сви гледају јаде према себе. Турци бију Петра од Добриње, Бију њега топом и кумбаром; Тешко му је војска изгинула, Што остало, све се поплашило, И свакоме лице потамнело

Од проклета топа и кумбаре, Од брзога праа и олова. Често Метар по бедену шета, По бедему и по метеризу,

Те огледа страже и капије,

И слободи сву дружину редом; Ето пуче проклета кумбара, Те удари Петра господара, Удари га у десницу руку, Клону рука низ чошну доламу; Но је јунак, Бог му помогао ! Те не уче Петар ни лелече, Да не тура страве у дружину, Да не квари ћефа војводама; Тек се маши дебелу ђогину Те отиде Младену везиру,

310

Ооо

(25 = (60 РО сл

(о с5 ==