Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије
1
„И њино је лице потамнело
» Од проклета топа и кумбаре,
» Од брзога праха и олова, „Нама Петар ситну књигу пише: „» Где си саде, господару Борђе 2 „»Да се мени на невољи нађеш, „уда ми Турци шанац не привате; „»Вера моја и тако ми Бога! А „»лко Турци мој шанац привате, „»Приватиће сву нашу Србију.““ Кад то зачу господар Ђорђије, Он се маши џепу свиленоме,
Те извади два дуката жута,
Те их даје Туфекчији Стеву: „Нај ти, Стево, два дуката жута, „Те ти иди, те се напиј вина.“ Па он диже силну своју војску, Све атлије и све токалије,
Сваки носи џиду на рамену,
До по џиде ошшивено вуком
Да с' јунаку не помичу руке; Те удари преко Шумадије; Леонтије Српски Митрополит,
И он иде друмом широкијем,
И са собом све води попове,
"ПИ он вози велике топове,
Дође- Ђорђе равну Крагујевцу. Но са града покликнула вила, Баш са града према манастиру, Манастиру бијелу Коњицу,
Она зове Бушатли-везира :
„О везире, жалосна ти мајка!
410
~ > (2)
у О (од
(5ЛО] со