Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

ко

И држи га као свога сина, Који Луку свлачи и облачи

И свиленим опасује пасом. Пође с њиме четрест коњика И стотина младијех пјешака, Оде Луко уз ту воду Дрину, Да обиђе шанац у Љешници

И у шанцу свога брата Ђуру, Свога брата Ђуру капетана,

Да га млада не преваре Турци; А кад Луко Новом селу био, Ђе су Турци Дрину прегазили, Још се Турци повратили нису; Куд су Турци Мачву прегазили, Па плочама траву однијели, Стаде ука Луке око пута. Јоште Луко пута истражује,

А Турци се пољем помолише, Савезана игумана воде;

Није шала, три хиљаде Турак ! А у Луке четрест коњика

И стотина Србина пјешака ! Кад је Луко опазио Турке, Препаде се Лазаревић Луко: „Мили Бого! та што ћу ти јаког „На влу ти се мјесту затекосмо ! » У равноме пољу широкоме,

„ Бе не има ни трна ни грма, „Нас је мало, а млого Турака: »Да е' бијемо, разбит не можемо, „Да бјежимо, утећ' не можемо; „Шуме нема, да се заклонимо,

185

190

195