Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

549

Напануо арслан на Омера, Не може се обранит Омере, Но се брани срмали јаглуком, Што му га је вјереница дала; Па подвикну агу Хасан-агу: » Мој дајиџа, ага Хасан-ага ! „Изиједе ме звијер арслане.“ Ражали се аги Хасан-аги, Трком трчи, да Омера брани, К њему трчи дијете Омере, Те му оте ноже од појаса, Па удари агу Хасан-агу, Удари га по евилену пасу, На двије га поле раставио.

(О њега свлачи дивно одијело,

С њега свлачи, а на се облачи

Па поклопи дебела дорина, Па ето га Хасан-аге двору; КГледала га мила дајпница

Са пенџера од бијеле куле, Есапјаше да је Хасан ага, Па потрча низ бијелу кулу, Да отвори од авлије врата; Када виђе, није Хасан ага, Плећи даде, а бјежати стаде, А за њом је дијете Омере: „Стани мало, моја дајинице! »Да си мене јуче побјегнула, »Данас би те Омо достигнуо,“ Уфати је кули на вратима,

Сабљом трже, те јој главу диже.