Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

558

Кад четврто јутро освануло,

Он угледа у зелену башчу,

Ђе ђевојка посипа цвијеће, Једном руком цвијеће залива, Другом руком суве утираше,

А старицу мајку спомињаше:; „Ах старице, моја мила мајко! „Кому си ме јадна оставила „Брата мога нигда дома није:

» Него си ме оставила, мајко,

» Оставила худој невјестици,

»Да јој дворим и да јој робујем.“ Јави јој се Орловићу Павле: „Добро јутро, Иванова сејо! »Даруј мене цвјетак ђелсамина.“ Мучи млада, ништа не говори, Но сам Павле укиде цвијеће,

А она му проговара млада: „Прођ' се, момче, мојега цвијећа, „Ако види или чује Иво,

» Он ће познал цвијет пз бостана, „Погубиће и мене и тебе.“

Зато Павле хаје и не хаје,

Но с цвијетом оде у планину,

И сусрета Ива момче младо,

Иво пита Орловића Павла:

» О Богу ти, Орловићу Павле:

» Од куд цвијет из бостана мога #< Павле њему све по реду каже, И даде му прстен и јабуку:

„Па, Иване, те поклони сеји,

- »доћ ћу; Иво, сјутра по ђевојку.“