Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

587

Кад то виђе млади Ибрахиме, Он отиде секи у одају:

»0 Златијо, мила моја секо ! „Неће паша да од нас отиде, „Док не види Шеин-челебију.“ Кад Златија саслуша ријечи, Она свуче женско одијело,

А обуче рухо од јунака,

Па посједе дебела дорина, Оћера га неколико пута

Око куле п око авлије,

Те езноји себе и дорина, Доћера га паши пред ахаре, Па ето је паши у одају,

Она сједе паши уз кољено. Узе паша срмали јаглука,

Па му с чела знојак утираше, Златку гледа, овако говори; ујеси ли се добро уморио,

„ Уморпо, Шеин-челебијо 27 Ту Златији лоша срећа била, С чела јој се калпак потурио, Просуше се ситне плетенице. Кад то виђе паша Али-паша, Побоље је себе пригрлио,

Па јој б6'јело лице обљубио, Одведе је себе за љубовцу.

50

55

60

65

то

715