Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

598

Ову господу на ужину звала, Они су их младе раставили. Тад беседи Османовић-Ђурђу : „Чекај мене бар годину дана,“ Она њему на то одговара:

» Пе. чекам те ни недељу дана, > А камо ли за годину дана, „Већ ја пдем мојој старој мајки, Па ћу поћи за Јанкова сина, „Који ме је у мајке просио, »Проспо ме, ал ме није дала,“ Оде Јања својој старој мајки, И пошла је за Јанкова, сина, Ђурађ узе Карловкињу Кату. Кад је било седам годиница, Глас допаде Османовић-Ђурђу, Да је Јања два сина родила. То је Ђурђу врло мучно било, Па он пише Јаночкињи Јањи: „Пошљи мени до два сина твоја.“ Алп Јања њему одговара: „Господару, Османовић-Ђурђу! уја ти младе не могу послати, »Док не прође још десет година, » И дорасту до коња витеза,

» И до бритке сабље оковане,« Кад је прошла година десета, Онда Јања спине дозивала, Сваком дала сабљу оковану, И по добра коња“ оседлана, Па их онда мајка еветовала: „Моји сини, моји соколови,

80.

(5 3] л

45