Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

А Илији врло мука било,

Па нагони витку бедевију

До Турчина мостарска диздара, Па га наглом сабљом ударио По довату и свилену пасу, Горња пола на земљу панула, А чакшире осташе на дора. Та да видиш Цмиљанић-Илиге, Уграби му главу и дорина,

А и сабљу стара Пмиљанића, Под шатором булу бјелогрлу. Када Турци те јаде виђеше, Сви скочише, коње посједоше, Па на кавгу викати почеше, Да им вјера поднијет не може, Да каури њине буле љубе.

А сердари Бога поменуше,

Па на добре коње посједоше, Оклопнике своје разредише, Па на Турке сложно ударише. Та да ти је брате погледати Како српске сабље сијевају, Мртве турске главе зијевају Све разгоне Турке на буљуке Како вуци пребијеле јањце. Што утече Цмиљанић-Илији, Не утече Јанковић-Стојану : Што утече Јанковић-Стојану, Не пропушта Мандушићу Вуче. Од Турака јаде поградише, Три стотине живи поваташе, Воде Турке бијелу Котару,

180

190

200